Author name: psychological-therapist

  Jedan od čestih problema sa kojima se roditelji školske dece susreću jeste situacija kada dete, iznenada, počne da odbija da ide u školu ili jednostavno negoduje na svoje školske obaveze. Roditelji se često zabrinu, posebno ako je dete do tada bilo redovno i radovalo se druženju sa svojim drugarima iz klupe. „Šta se dogodilo? Do juče je sve bilo u redu. Išlo je rado, družilo se sa drugarima. Da li se nešto dogodilo u školi?“ Nekada, osim negodovanje, dete se žali na glavobolje ili bolove u stomaku, pre nego što treba da krene u školu. Ponekad ima i povraćanja i stomačnih tegoba. Treba biti oprezan ako se fizičke tegobe ponavljaju, ako su izražene ili se javljaju i van situacija povezanih sa odlaskom u školu. Tada treba razgovarati i sa pedijatrom kako bi se isključili mogući fizički uzroci. Međutim, ako pedijatar utvrdi da nema nikakvih fizičkih problema, već se problemi javljaju samo isključivo prilikom odlaska u školu onda je verovatnije da nije u pitanju medicinski problem. Šta se zapravo događa? Ako je dete do trenutka odbijanja išlo normalno u školu – to znači da ono shvata da je odlazak u školu OBAVEZA i zna da tu obavezu treba da ispunjava. Obično roditelji počnu da vrše pritisak i time ovu situciju čine još gorom –“Moraš da ideš u školu!”“Ne dolazi u obzir da danas odsustvuješ!”“Polazi, razgovaraćemo posle škole!” Zamislite sledeću scenu: jutro je, žurite na posao, treba da zbrinete još jedno dete i završite sve što je neophodno pre nego što izađete iz kuće. Dete je spremno za školu, stoji na vratima, a onda odjednom kaže: „Ja neću u školu! Boli me stomak!“ Roditelj je tada često šokiran, nema vremena da rešava problem. Žuri, obaveze čekaju i lako može da se naljuti, povisi ton i insistira da dete uradi ono što mu govori. Tek onda nastaje prava porodična drama!U takvom trenutku roditelj može pomisliti da je dete „bezobrazno“, „neodgovorno“ ili da „manipuliše“. Takvo razmišljanje ga dodatno čini nervoznim i nestrpljivim i povećava mogućnost da reaguje na način koji detetu neće pomoći. Ako vam je ovo poznata situacija – nemojte biti uznemireni, to je nešto što se većini roditelja bar jednom dogodilo.Kada roditelji počnu da ispituju – dete je zbunjeno. Nekada ne zna ni šta da odgovori uznemirenom roditelju.Roditelji, u želji da zaštite svoje dete, često prvo pomisle na vršnjačko nasilje ili neku drugu neprijatnu situaciju koja se dogodila i učinila da se dete oseti neprihvaćeno. Pitanja kao što su: „Da li te je neko udario?“, „Da li je neko bio grub prema tebi?“ ili „Da li si se sa nekim posvađao?“ pokazuju najveći strah roditelja – da možda nije primetio da se nešto tako loše događa upravo njegovom detetu.Zatim mogu da posumnjaju na lošu ocenu, problem sa učiteljicom ili nastavnikom i počnu da ispituju dete o svemu što bi moglo da bude razlog njegovog ponašanja.Naravno, važno je otkriti šta se događa. Međutim, uporno ispitivanje u trenutku kada je dete već uznemireno može da dovede do toga da se ono još više zatvori. Nekada dete ni samo ne zna odmah da objasni šta mu se događa. Zastanite i smirite svoju reakciju Kada ste u žurbi, a dete odbija da ide u školu, zastanite na trenutak.Krenite od misli da dete ne radi ovo vama namerno.Ne pokušava da vas iznervira ili naljuti. Ono vam svojim ponašanjem pokazuje da mu je zbog nečega teško, daje vam signal da mu je potrebna pomoć.Prvo, izbrojite u sebi, do deset ili koliko vam je potrebno, da biste mogli da se malo priberete i shvatite šta se dešava, da sagledate situaciju i odreagujete smirenije.Važno je da razumete – dete ne radi “nešto vama” nego radi nešto zbog toga kako se oseća.Kada shvatite da se dete oseća loše i da mu je potrebna vaša pomoć biće vam lakše da pronađete pravi način da mu se obratite.Možete reći detetu: “U redu je! Shvatam kako se osećaš! Teško ti je, osećaš pritisak i nelagodu! Razumem te ali znam da si ti obično odgovoran i da znaš da mora da se ide u školu pa se pitam šta se dogodilo!”“Hoćeš li da sačekamo koji trenutak pa da mi kažeš kada si spreman za polazak! Nije važno ako malo zakasnimo, važno je da ti budeš dobro!”“Zaista mi je važno kako se osećaš, vidim da ti je teško! Međutim, ti shvataš da danas i ti i ja i cela porodica imamo mnogo toga da obavimo što je važno. Da li možemo da se dogovorimo da kreneš u školu, ja ću pozvati učiteljicu da porazgovara sa tobom ako to želiš! Ako ne budeš mogao da se smiriš, sačekaj da obavim ono što je neophodno za danas, budi hrabar i strpljiv dok ne dođem po tebe. Onda ćemo o svemu razgovarati.”“Znam da ti nije namera da me ljutiš i shvatam da se loše osećaš. Prihvatam tvoja osećanja i da ti danas nije baš dobar dan. Znaš da me čekaju neke važne obaveze ali jako želim da sa tobom razgovaram i čujem sve o tome šta te muči!” Pokušajte da pronađete tog jutra vreme za razgovor sa detetom.Neka neko drugi odvede drugo dete u školu ili preuzme deo obaveza, a vi ostanite sa detetom i pokušajte da razgovarate mirno i strpljivo Nije uvek lako napraviti prostor za takav razgovor, ali ulaganje u odnos sa detetom dugoročno donosi mnogo više mira i poverenja. To će povećati šansu da se dete otvori i ispriča šta se dogodilo i šta ga muči. Prihvatite detetova osećanja Važno je da dete oseća da roditelj prihvata njegova osećanja i da ga ne osuđuje što se oseća loše.Dete ima pravo da se oseća loše, bez obzira da li odrasli misli da je povod “mali” ili “veliki problem”Treba da shvatimo da je detetu njegov problem uvek veliki, da odrasli ne treba da procenjuju koliko je problem važan i da govori:” Uh, pa nije valjda da se zbog toga nerviraš?”“Jao, pa to nije ništa strašno, nemoj da budeš beba!”Takve rečenice mogu učiniti da se dete još više zatvori. Prihvatiti detetova osećanja ne znači da treba da

„Ne znam više zašto plače. Nije gladno, nije umorno i ništa ga ne boli.“ Ovo je rečenica koju roditelji često izgovaraju, posebno tokom prvih godina detetovog života. Kada ne mogu da prepoznaju uzrok, lako pomisle da dete plače bez razloga. Ipak, odgovor je gotovo uvek isti: dete nikada ne plače bez razloga. Čak i kada izvor plača nije odmah očigledan, on je način na koji dete pokazuje da mu je nešto potrebno ili da proživljava neko neprijatno osećanje koje ne ume da izrazi drugačije. Plač je prvi način na koji dete komunicira Od samog rođenja, plač je detetov način da svetu saopšti da mu je nešto potrebno. Pre nego što se prvi put osmehne, pre nego što progovori, pre nego što nauči da pokaže ili objasni šta oseća, dete plačem traži pomoć odraslih. U prvim mesecima života razlog za plač najčešće je vrlo konkretan – glad, umor, potreba za presvlačenjem, nelagodnost, bol ili potreba za bliskošću. Kako raste, dete postepeno razvija i druge načine komunikacije, ali plač još neko vreme ostaje jedan od najvažnijih načina da izrazi svoje potrebe i osećanja. Kako roditelji mogu da pomognu detetu da se bolje izrazi? Kako dete odrasta, tako uči da svoje potrebe izrazi rečima, gestovima, pogledom ili ponašanjem. U tome roditelji imaju presudnu ulogu. Razgovor sa detetom, imenovanje emocija, strpljivo slušanje i podsticanje deteta da kaže kako se oseća pomažu mu da razvije zrelije načine komunikacije. Što dete lakše govori o svojim potrebama i osećanjima, manje će imati potrebu da ih izražava plačem. Naravno, to ne znači da će plač potpuno nestati. On ostaje prirodan način izražavanja emocija, naročito u situacijama kada su osećanja prejaka ili kada dete još nema dovoljno razvijene veštine da ih drugačije iskaže. Šta kada dete često plače? Neka deca plaču češće od svojih vršnjaka ili se roditeljima čini da plačem pokušavaju da dobiju ono što žele. U takvim situacijama važno je da plač ne posmatramo kao manipulaciju, već da pokušamo da razumemo šta se iza njega krije. Dete koje se često obraća plačem možda još nije razvilo druge načine da izrazi svoje potrebe. Ponekad mu je potrebna dodatna pažnja, osećaj sigurnosti ili pomoć da razume i iskaže ono što oseća. U razgovoru sa roditeljima često čujem rečenicu: „Imam utisak da plače zbog svega.“ Kada zajedno sagledamo situacije u kojima se plač javlja, gotovo uvek se pokaže da iza njega postoji potreba koju dete još ne ume da izrazi drugačije. Zato je važno da nikada ne pokušamo samo da zaustavimo plač, već da razumemo šta nam dete njime poručuje. Na primer, dete može zaplakati kada roditelj razgovara telefonom, posvećuje vreme mlađem detetu ili je okupiran drugim obavezama. U takvim trenucima ono često ne traži igračku ili neku novu želju, već potvrdu da je primećeno, saslušano i da roditelj ostaje emocionalno dostupan. Ako roditelj ne može da toleriše da dete plače i daje mu ono što želi da bi prestalo, logično je da će dete za tim posezati onda kada nešto želi da dobije. Česte su scene u prodavnicama igračaka u kojima dete “zapomaže” a roditelj da bi “prekinuo dreku” kupuje detetu ono što želi. Roditelj je taj koji treba da osvesti sopstveno ponašanje i prekine obrazac ponašanja u kome dete plačem postiže neki cilj. Od ponašanja roditelja će zavisiti da li dete koristi plač kao “sredstvo za postizanje onog što želi”. Da li dete plačem pokušava da privuče pažnju? Ovo je jedno od pitanja koje roditelji često postavljaju. Odgovor nije jednostavan, ali je važno razumeti da potreba za pažnjom nije isto što i manipulacija. Svakom detetu je potrebna pažnja roditelja, osećaj sigurnosti i bliskost. Kada još ne ume da kaže šta mu je potrebno, ono će to često pokazati upravo plačem. Umesto da se pitamo kako da plač što pre prestane, korisnije je da pokušamo da razumemo zbog čega se javio. Tek kada prepoznamo potrebu koja stoji iza njega, možemo da pomognemo detetu da vremenom razvije drugačije načine da izrazi ono što oseća. Kada je dete malo, potrebno mu je da ima dnevnu rutinu u kojoj na odgovarajući način zadovoljava svoje osnovne potrebe – da jede, spava, odmara i igra se u određeno vreme. Ako roditelji ne vode računa o tome dovoljno, dete može biti posebno razdražljivo i mnogo je veća šansa da će se rasplakati i unervoziti bez konkretnog povoda. Kada je vreme da roditelji obrate posebnu pažnju? Ako primetite da dete veoma često plače kako bi privuklo pažnju, izrazilo nezadovoljstvo ili dobilo ono što želi, vredi zastati i razmisliti zbog čega se to dešava. Da li dete ima dovoljno prilika da kaže šta oseća? Da li se oseća saslušano i shvaćeno? Da li u porodici postoji dovoljno prostora za razgovor o emocijama? Važno je da roditelji razumeju da dete takođe, oseća kako se oni sami osećaju, iako još uvek ne zna to rečima da iskaže. Dete često oseća da je roditelj umoran, neraspoložen, nekada i sam tužan i nezadovoljan. Kada je roditelj neraspoložen i distanciran, dete se “brine” pa nekada ne zna to da pokaže drugačije nego svojim suzama. Zbog toga roditelj uplakanom detetu treba da posveti pažnju i nežnost. Roditelj koji je svestan sopstvenih osećanja i koji uspeva da se sa njima izbori, biće dobar primer i vodič detetu kako da to i samo uradi. Ukoliko imate utisak da vaše dete prečesto plače i to “za svaku sitnicu” a vama je teško da se sa tim izborite, razgovor sa stručnjakom može pomoći da bolje razumete potrebe svog deteta i pronađete načine da unapredite međusobnu komunikaciju. Plač je poruka koju treba razumeti Plač nije neprijatelj roditelja, dete koje često plače nije svesni “manipulator”. Plač deteta ne treba panično zaustavljati, naročito ne kada se javi na “javnom mestu”. Baš u takvim situacijama treba biti posebno strpljiv i oprezan. Zaboravite druge (i šta će da kažu) i posvetite se (barem na kratko) u potpunosti vašem detetu. Plač je poruka da detetu nešto treba, nekada zagrljaj, nekada uteha, nekada pomoć da razume sopstvene emocije. Kada umesto da se usmerimo samo na to da plač prestane pokušamo da razumemo u

Prvi zadatak je upoznati sebe U svaki životni proces ulazite sa setom osobina koje vas čine osobom kakva jeste. Sigurno imate dobre osobine, ali imate i mane. Sa nečim se živi lakše, sa nečim teže i to osećate sami, ali i vaša bliža okolina. Dobro bi bilo osvestiti sopstvenu ličnost jer vaše osobine mogu uticati na način na koji prolazite kroz proces vantelesne oplodnje. Nekada osobine koje posedujete mogu predstavljati prepreku u ostvarivanju ciljeva. Ako ih ne prepoznate, mogu uticati na vaše ponašanje i način na koji se nosite sa izazovima koje proces vantelesne oplodnje donosi. Često su te osobine povezane sa unutrašnjim konfliktima, nastalim u ranom detinjstvu, i toliko su deo naše ličnosti da ih i ne primećujemo, iako utiču na naše ponašanje. Nije uvek neophodno vraćati se daleko u prošlost da bi se otkrile te osobine i konflikti već je dovoljno svesno, usredsređeno i fokusirano pratiti sopstveno ponašanje u sadašnjem trenutku. Najčešće se naši podsvesni problemi ispoljavaju u momentima kada iznenada, u nekoj relativno neutralnoj i neupadljivoj situaciji, osetimo nelagodu, a ne znamošta ju je uzrokovalo i odakle je došla. Zato bi bilo dobro otići na savetovanje, pa čak i psihoterapiju, ako je potrebno. To može omogućiti da se osveste tačke konflikta, osobine ličnosti sagledaju na pravi način, a funkcionisanje u različitim aspektima života unapredi. Oslonite se na svoje snage Za proces vantelesne oplodnje važno je prepoznati svoje snage i resurse, posebno u momentima neizvesnosti i iščekivanja rezultata. Ako niste naročito energična osoba – ne očajavajte. Na nivou svakodnevnog funkcionisanja moguće je raditi na tome da se osećate bolje, odmornije i spremnije za izazove koji vas očekuju. Briga o sebi i priprema za vantelesnu oplodnju mogu doprineti osećaju veće stabilnosti i energije. Uvek je dobro sagledati sopstveni život kao niz različitih iskustava. Sve ono što smo u životu proživeli, nekada su to i teški trenuci i nedaće, može se posmatrati i iz perspektive ličnog rasta. Iskustva koja smo prebrodili mogu nas učiniti jačima i spremnijima za buduće izazove. Ako smo doživeli neke nesreće i gubitke, a nismo se predali i poklekli, to može biti podsetnik na hrabrost i istrajnost koju već imamo u sebi. Toga uvek treba da budemo svesni. Sve u životu ima svoje lice i naličje. Život je niz različitih okolnosti koje naše iskustvo čine specifičnim. One nas oblikuju i kroz njih učimo i sazrevamo. Teške okolnosti koje proživimo mogu nas učiniti duhovno bogatijom, mudrijom i promišljenijom osobom. Briga o telu i zdravlju U procesu vantelesne oplodnje važno je posvetiti pažnju svom telu i zdravlju. Pre svega, važno je obaviti sve preporučene preglede i kontrole i razgovarati sa lekarom o zdravstvenom stanju i eventualnim nedoumicama koje imate. Pored pregleda koji se odnose na reproduktivno zdravlje, dobro je obratiti pažnju i na svoje opšte zdravstveno stanje. To može uključivati redovne kontrole poput pregleda zuba i vida, kontrole krvnog pritiska, krvne slike i drugih parametara koje lekar proceni kao važne. Briga o zdravlju ne podrazumeva samo preglede i kontrole, već i odnos prema sopstvenom telu, odmoru, ishrani, fizičkoj aktivnosti i svakodnevnim navikama. Cilj nije da sve bude „savršeno“, već da u proces uđete sa što više brige i pažnje prema sebi. Zatim bi trebalo povesti računa o telesnoj težini, ukoliko je to relevantno za vaše zdravstveno stanje, ali i o tome kako se osećate u vezi sa izgledom sopstvenog tela. Odnos prema telu je važan deo naše slike o sebi. Ako postoji problem u odnosu prema telu, njegovom izgledu ili funkcionisanju, može biti korisno da se i tome posvetimo. Važno je da prema svom telu izgradite što pozitivniji odnos, da ga negujete i prihvatite. Odnos prema hrani i ishrani Važno je povesti računa i o ishrani. Ne samo o tome da se podvrgnete određenom režimu ishrane, ukoliko je on preporučen od strane lekara ili nutricioniste, već i o svom odnosu prema hrani i hranjenju uopšte. Dobro je osvestiti način na koji se odnosite prema hrani, kao i značaj koji hrana ima za vaše telo i svakodnevno funkcionisanje. Možete razmisliti o tome koje vam namirnice prijaju, kako se osećate nakon obroka i na koji način možete da organizujete ishranu tako da vam bude podrška, a ne dodatno opterećenje. Možete naučiti da uživate u hrani, da otkrivate nove namirnice, planirate obroke i trudite se da se hranite kvalitetno i zdravo – uz, naravno, poneki slatki greh tu i tamo. Kretanje i fizička aktivnost Dobro bi bilo da podignete kondiciju i počnete lagano da se rekreirate ako to do sada niste radili. Fizička aktivnost može doprineti boljem odnosu prema telu, kao i osećaju energije i zadovoljstva. Ako niste spremni za intenzivnu rekreaciju, šetnje su svakako nešto što možete da praktikujete češće, naročito šetnje u prirodi. Okružite se onim što vam prija Okružite se ljudima koje volite i koji vam prijaju. Družite se, šetajte, idite u bioskop, pozorište i na koncerte. Možete da počnete da učite strani jezik ili da obnovite znanje jezika koji ste već učili. To vam može pomoći da se, kroz usredsređenost na novu mentalnu aktivnost, rasteretite opterećujućih i obeshrabrujućih misli. Čitajte knjige, ali ne nužno literaturu vezanu za proces vantelesne oplodnje ili pripremu za roditeljstvo. Ovakva literatura može nekada dodatno da vas optereti i stvori napetost ili neraspoloženje. Čitajte ono što vas opušta ili literaturu koja zaokuplja vaše misli i osećanja i podstiče vas na razmišljanje o suštinski bitnim stvarima. Muzika kao podrška Slušanje muzike može dosta da doprinese raspoloženju. Dobro bi bilo da upoznajete nove vrste muzike, naročito instrumentalnu, i da pronađete neke pravce i autore koje do sada niste poznavali. Obratite pažnju na to koja vas vrsta muzike smiruje, koja uspavljuje, koja vas energizira, koja otklanja napetost i stres, koja vas raduje, ali i koja vas iritira – pa takvu muziku možete izbegavati. Muzika može da bude izuzetan saveznik u prevazilaženju teških situacija, napetosti i neraspoloženja. Naučite da je koristite u te svrhe. Ako niste baš vični tome, možete da potražite i profesionalni savet muzikoterapeuta.

Sada je vreme upisa predškolaca u prvi razred. U normalnim okolnostima ovo bi bilo vreme provere njihove zrelosti za polazak u školu. Kalendarski, u školu polaze deca koja imaju u trenutku testiranja najmanje šest godina, a koja će u septembru ove godine napuniti šest i po, odnosno sedam i po godina. Bitna odrednica zrelosti za polazak u školu je fizička zrelost. Fizičko zdravlje i kapacitete utvrđuju pedijatar i odgovarajući specijalisti, koji treba da daju potvrdu da je dete fizički zdravo, zrelo i spremno da krene u prvi razred. U ovom uzrastu deca su obuhvaćena obaveznim predškolskim programom koji se ostvaruje u vrtićima i koji obezbeđuje jedan važan oblik pripreme deteta za školske obaveze, ali i za boravak u kolektivu. To je naročito važno za onu decu koja su retko ili uopšte nisu išla u vrtić. Poslednja stepenica provere zrelosti za polazak u školu je razgovor sa stručnim saradnikom škole u koju se dete upisuje. To je ona stepenica od koje strepe mnogi roditelji, pribojavajući se da bi njihovo dete moglo biti okarakterisano kao nedovoljno spremno za školu. Najviše strepnje izaziva razmišljanje roditelja da su oni „krivi“ ako dete „ne ispunjava“ uslove za prijem u školu ili, kako sam čula od nekih roditelja, nije „položilo test“ za polazak u školu. Moram reći da je strah roditelja potpuno bezrazložan. Istina, da li je dete zrelo ili ne, stručni saradnik će svakako uočiti, ali stvar je u tome da detetova nezrelost nije ničija krivica. Na fizičku, psihičku, emocionalnu, socijalnu i intelektualnu zrelost do tog trenutka delovao je niz faktora. Svakako da je uloga roditelja bila izuzetno značajna, ali nije presudna. Postoji mnogo načina kako roditelji mogu da doprinesu sazrevanju detetovih sposobnosti, ali ta tema zahteva sasvim poseban prostor za izlaganje. Dakle, roditelji se na neki način osećaju krivi, u najmanju ruku doživljavaju kao lični neuspeh saznanje da bi bilo dobro da dete još malo sazri do polaska u školu. Pojedini roditelji insistiraju na ranijem polasku u školu i navode niz razloga od kojih, logično, nijedan nije suštinski bitan za tako važan korak u detetovom životu. Najčešće roditelji navode sledeće: kako će dete sledeće godine ponovo ići u predškolsko, to će biti „traumatično“ za njega da ponavlja; šta će reći drugari iz vrtića, njihovi roditelji, komšiluk, bake i deke, bliža i dalja rodbina, kumovi…; dete treba u životu da „dobije“ jednu godinu, a ne da je „izgubi“; „moje dete sve zna, šta god ga pitamo, zna da čita i piše, ističe se u vrtiću“; „pa baš nam je zgodno ove godine, dobili smo bebu pa je mama kod kuće“; „u školu polazi dete naših kumova, bilo bi odlično da idu zajedno“; „sve smo mu kupili, spremili se, rekli smo mu da sigurno kreće, kako sada da se razočara“; „biće najstariji sledeće godine, može neko da mu se ruga“; „mi smo roditelji, mi najbolje poznajemo svoje dete, mi ćemo se žaliti Ministarstvu prosvete“… U suštini, sve navedeno su razlozi zbog kojih roditelj misli da bi dete trebalo da krene u školu i sve se svodi upravo na njihove želje i potrebe. Ništa od toga ne stavlja u centar razmatranja samo dete, njegove lične kapacitete i psiho-socijalnu zrelost za polazak u školu. Ako dete nije dovoljno zrelo i takvu procenu pruži stručni saradnik škole nakon razgovora sa detetom, roditelji bi trebalo da njegovo mišljenje ozbiljno uzmu u razmatranje i poslušaju savet da se detetu odloži polazak u školu, naročito ako stručni saradnik da takvu preporuku. Onda nema sumnje da je to najbolje za dete. Dešava se da je dete na nekoj prekretnici, pa je stručnom saradniku potrebno da još jednom razgovara sa detetom. Preporuka je u avgustu da dete još malo sazri i da se tada proveri zrelost, još jednom. Ako nakon tog razgovora stručni saradnik ponovo savetuje odlaganje, roditelji bi trebalo da odlože detetu polazak u školu. Šta se dešava kada dete ipak krene u školu? Kada roditelj ipak odluči da ne uvaži mišljenje stručnog saradnika i insistira da dete pođe u školu, nesvesno dovodi dete u prilično nezavidan položaj. Zašto? Šta se obično dešava? Evo šta praksa često pokazuje… Deca su u tom uzrastu najčešće socijalno-emocionalno nezrela. To može da bude očigledno i roditeljima. Dete pokazuje znake nesigurnosti u socijalnim kontaktima, nije samostalno, povlači se iz kontakata sa vršnjacima, a ne zna da objasni zašto, ne inicira kontakt sa vršnjacima, nema realnu procenu dešavanja kojima prisustvuje i u kojima učestvuje, ne zna ni da ispriča šta se u nekoj situaciji dogodilo, ne zna da se distancira u situacijama kada ga drugo dete ugrožava, naivno je, pruža svoje stvari drugima i ne čuva ih ili ih preterano čuva i sa njima ne dozvoljava igru, traži da roditelj brani njegove interese u sukobu sa drugom decom ili je previše samopouzdano i nekritično u odnosima, ne zna da izabere drugare… Dete može da bude preterano osetljivo, da burno reaguje ili da se povlači na najmanji nagoveštaj neprijatnosti. Nezrelo dete želi da bude u centru pažnje, ne ume da prepozna situacije u kojima je to neprimereno, ne bira sredstva da zaokupi pažnju drugih. Socijalno-emocionalno nezrelo dete može da bude vrlo inteligentno. To dodatno komplikuje procenu zrelosti i često može da dovede detetovu okolinu u zabludu da je dete u potpunosti zrelo. Ako je dete pametno, njegova nezrelost može biti maskirana. Kada se dogodi da krene u školu, naročito ako je to ranije, teškoće se mogu pokazati već u prvim školskim danima. Školske obaveze su veliki izazov za svako dete. Dete treba da bude dovoljno zrelo prvo da razume zašto takve obaveze uopšte postoje i šta je cilj ispunjavanja tih obaveza. Školski zadaci su često kompleksni, zahtevaju psihološki i grafomotorički angažman, zahtevaju strpljenje, upornost, motivaciju, spremnost na nezadovoljstvo postignutim i ambiciju da postignuće bude dobro, da se dođe do uspeha i socijalne satisfakcije. To je puno elemenata zrelosti koji su u igri kada se jave prvi školski izazovi. Za psihološki, socijalno-emocionalno, ponekad i grafomotorički nezrelo dete iskušenje je mnogo veće. Mehanizmi nezrelog deteta da se izbori sa neugodnom i frustrirajućom situacijom brzo će doći do izražaja. Prvo, dete

Najvažnije vaspitno okruženje svakog deteta svakako su njegova osnovna i šira porodica. Tu se stiču temelji svega što suštinski čini jedno ljudsko biće. Dete prvo stiče bazični osećaj sigurnosti, pripadanja i poverenja ako su roditelji, u odgajanju, svoju ulogu ostvarili na pravi način. Ako se dete oseća sigurno i voljeno, njegov susret sa okruženjem biće mu znatno olakšan. U svojoj porodici dete je naučilo osnove ponašanja, kada i kako se zadovoljavaju potrebe i želje i kako bi se trebalo ophoditi u društvu drugih ljudi i dece. Dete koje okruženju prilazi sa poverenjem da je svet dobro i sigurno mesto, prilaziće mu sa iskrenom radoznalošću i biće spremno da posmatra i uči. Odnos roditelja prema okruženju takođe je važan. Ako roditelj ima dobar odnos sa okruženjem, on je odličan model za sopstveno dete. Važno je da postoji pozitivan odnos i prema stvarima i pojavama, ali i prema ljudima u okruženju. Ako su roditelji otvoreni i prijateljski nastrojeni, velike su šanse da će takvo biti i dete. Nije realno da roditelj koji je pun strahova i predrasuda prenese na dete pozitivan stav prema okolini. Ponekad roditelji nisu svesni svog stava, a začuđeni su detetovim bojažljivim ponašanjem, jer oni rečima ohrabruju dete da stupa u kontakte. Dete će uvek biti prijemčivije za ono što roditelji osećaju i emituju svojim ponašanjem od onoga što roditelji govore, naročito ako su te dve stvari u suprotnosti. U skladu sa tim da su deca prijemčivija za ono što roditelji emituju svojim ponašanjem, njihov stav u odnosima sa drugom decom uglavnom će odražavati stav roditelja prema toj deci. U druženju sa drugom decom dete lepo pokazuje svoju ličnost. Ako je samosvesno i zrelo, to će u odnosima sa drugom decom biti očigledno. Isto tako biće očigledan nedostatak zrelosti i sigurnosti u sopstvene snage. Najveća iskušenja predstavljaju sukobi sa drugom decom. U skladu sa sopstvenom ličnošću, dete će posmatrati svoj položaj u sukobu sa drugim detetom. Pokazaće pomirljivost i sposobnost da napravi kompromis sa drugim ako je zrelo, ali može biti i povređujuće prema drugom detetu ako to nije. U situaciji kada je dete povredilo drugo dete, oštetilo njegovu stvar, narugalo mu se ili uradilo bilo šta slično, važno je pristupiti ovoj situaciji na pravi način. Uloga roditelja može biti presudna da dete prevaziđe problem i nauči da se bolje nosi sa situacijama sukoba sa drugima. Nekoliko je bitnih stvari koje roditelj treba da ima u vidu kada razgovara sa svojim detetom o onome što je uradilo, a što nije bilo dobro. 1. Utvrditi šta je dete tačno uradilo Koliko god da je neprijatno, treba utvrditi šta je dete tačno uradilo. Roditelj treba da nastoji da u razgovoru pomogne detetu da sagleda i osvesti sopstveni postupak. To može biti neprijatno i za dete i za roditelja, ali je neophodno to učiniti. Veoma je važno da dete sagleda svoj postupak što realnije moguće. 2. Pomoći detetu da prepozna svoja osećanja Kada dete sagleda svoj postupak, roditelj treba da mu pomogne da osvesti svoja osećanja vezana za taj postupak. Dete bi trebalo da se priseti kako se osećalo u tom trenutku i da to opiše. 3. Pokazati empatiju i razumevanje Kada je dete svesno svog postupka i osećanja, verovatno će se i u trenutku dok o tome govori osećati neprijatno. Tada je važno da roditelj pokaže empatiju i razumevanje, da pruži utehu i zajedno sa detetom proživi i izdrži neprijatnost. 4. Odvojiti osećanje od postupka Kada je roditelj pokazao empatiju i razumevanje, neprijatnost će se smanjiti. Tada može da se razgovara o postupku. Roditelj treba da pokaže razumevanje za osećanja, ali postupak mora biti adekvatno kvalifikovan – povređivanje drugog nije u redu, to ne treba raditi i nijednu situaciju neće rešiti, već je može samo pogoršati. 5. Pomoći detetu da sagleda situaciju iz ugla drugog deteta To je trenutak kada treba razgovarati o tome kako se osećalo drugo dete koje je „oštećeno“ u sukobu. Poželjno je detetu pomoći da se stavi u položaj drugog deteta i da pokuša da zamisli kako je bilo tom drugom detetu. Na tome se treba malo zadržati, sve dok ne bude jasno da dete može da vidi spornu situaciju i iz drugog ugla. 6. Razgovarati o tome kako je sukob nastao Kada detetu bude jasno kako je ta situacija izgledala iz sopstvenog i iz tuđeg ugla, kada prihvati svoju emociju, a može da zamisli i tuđu, treba razgovarati o tome kako je sve počelo, šta se prethodno dogodilo i šta je dovelo do sukoba. 7. Pomoći detetu da prepozna svoju potrebu Veoma je važno da se dođe do potrebe koja je bila osujećena, a koja je prethodila sukobu. To je uvek ključno. Dete je prethodno bilo nečim osujećeno – treba mu pomoći da to osvesti. Najčešće su u pitanju bazične dečje potrebe – želja za prihvatanjem, za druženjem, za podrškom, za razumevanjem… Pre nego što je ušlo u sukob, dete se osetilo uskraćeno za neku od važnih potreba, smatralo je da ga drugo dete odbacuje ili nešto slično i to je bio okidač. Najčešće je tako. Ovo je vrlo važno sa detetom proraditi. Što je dete svesnije sopstvenih potreba, to će biti svesnije i tuđih i lakše će ih prepoznavati. Isto tako, što je detetu jasnije kako potrebe mogu da se zadovolje i koji su to konstruktivni načini, biće mu mnogo jasnije kada drugi pokušava da zadovolji svoje potrebe na prihvatljiv način. Kada dete bude u stanju da to shvati i jasno poveže, biće mu lakše da se orijentiše prema drugima u svojoj okolini. Osim što će dete biti sigurnije u sebe, biće mu jasnije kako da se postavi prema drugima, ali će lakše izbegavati i one koji se ponašaju neprikladno. 8. Pomoći detetu da razume i potrebe drugog deteta Odrasli tada treba da pokušaju da razumeju da li je postojala namera kod drugog deteta ili je ono samo bilo nesmotreno. Na tome, međutim, ne treba insistirati. Neprijatne situacije dešavaće se i ubuduće, samo detetu treba pomoći da se u njima bolje snalazi. Treba detetu pomoći da bude svesno sopstvenih potreba i da njihovo zadovoljenje

Pretpostavimo da je u pitanju neka veća greška, na primer, ukrao je čokoladnu bananicu u prodavnici i neko vam je to upravo javio. Razmislite kako biste reagovali i zaokružite jedan od ponuđenih odgovora: Poludim i urlam na dete pola sata.Detaljno ispitujem dete kako se to dogodilo.Pokušavam da otkrijem ko je na njega uticao i da li ga je nagovorio.Pozivam dete mirnim glasom da razgovaramo i onda mu detaljno objašnjavam šta je pogrešilo.Ništa od navedenog. Sem odgovora pod 5, svaki od ponuđenih odgovora mogao bi se nazvati pogrešnim. Kada znate da je dete napravilo neku grešku, bez obzira koliko je velika, pripremite se na sledeće… 1. Prvo se smirite Ako ste besni i niste sposobni da mirno razgovarate – nemojte to ni da činite u tom trenutku. Sačekajte da se smirite i tek kada ste spremni za razgovor, onda ga započnite. Preporučujem duboko disanje ili kratku šetnju, ali dok se ne smirite, ni ne pokušavajte da obavite razgovor sa detetom. 2. Pre svega – slušajte Kada se smirite dovoljno da razgovarate, onda se spremite na razgovor u kome ćete – pre svega i uglavnom – da slušate. Ako je dete svesno da je pogrešilo, sasvim je nepotrebno da u razgovoru to naglašavate, da mu „nabijate na nos“, da ponavljate sto puta… Ništa od toga neće promeniti situaciju. Trebalo bi da dozvolite detetu da ispriča šta se i kako dogodilo bez prekidanja, upadica i komentara. Prosto, treba da čujete sve onako kako je to dete videlo i doživelo. Biće teško to izvesti, ali je neophodno, verujte. Kada dete završi, onda ga pitajte da vam pojasni ako nešto niste dobro razumeli, ali bez zajedljivih komentara. VEOMA je važno da shvatite kako se vaše dete OSEĆALO u toku te situacije, ubrzo nakon toga, kada je shvatilo grešku, i sada, dok razgovarate. To će vam pomoći da se na pravi način postavite prema toj situaciji. Verovatno ćete shvatiti šta je uticalo na to da vaše dete postupi na određeni način. 3. Ne tražite krivca u nekom drugom Možete da primite k znanju da je neko imao uticaj na vaše dete da napravi grešku, ali to ne treba da bude važno u vašem razgovoru. Ako je vaše dete pogrešilo, bez obzira na to ko je na njega uticao, treba da samostalno snosi odgovornost za sopstveni postupak. Ako optužujete nekog drugog da je nagovarao vaše dete i tog drugog smatrate krivcem, nećete pomoći svom detetu. Sledećeg puta u razgovoru sa vama o nečemu što je pogrešilo, vaše dete će pokušati da skine odgovornost sa sebe. Verovatno će ponovo navesti kako je na njega uticala neka osoba ili su krive okolnosti, neće preuzimati odgovornost na sebe. Ako dete ne preuzima odgovornost za svoje postupke, mala je verovatnoća da će popraviti svoje ponašanje. Onaj kome su uvek krivi neki drugi ljudi i neke okolnosti za loše ponašanje, taj će ići iz greške u grešku, posmatrajući sve svoje postupke kao „sudbinu“. Sigurno ne biste želeli da se tako ponaša vaše dete. 4. Pomozite detetu da sagleda situaciju drugačije Kada čujete kako se dete osećalo i kakva je bila situacija, pokušajte da pomognete detetu da sagleda situaciju na drugačiji način. Pitajte dete da samo odgovori – šta je možda bilo bolje ili pametnije da uradi u situaciji u kojoj je pogrešilo. 5. Pokažite detetu razumevanje i brigu Pokažite detetu razumevanje i sopstvenu brigu. Neka mu nakon vašeg razgovora bude jasno da vama nije lako što je napravilo grešku, ali da vam je veoma bitno da je nešto iz te situacije naučilo. Ohrabrite ga i učinite da veruje da može drugačije da se ponaša, mnogo trezvenije i zrelije, da ga vi podržavate da razmišlja o svojim postupcima i da svoje iskustvo koristi da poboljša svoje ponašanje.

Opšte je poznato da su ljudi socijalna bića. Dakle, život ljudi karakteriše povezanost sa drugim ljudima. Opstanak zavisi od zdravih i sigurnih odnosa sa drugima. Veze sa drugima ostvaruju se kroz međusobnu komunikaciju. Ta komunikacija može biti neverbalna i verbalna. Oblik i kvalitet komunikacije zavisi od osoba koje u komunikaciju ulaze. Nije svaka komunikacija ista. Neke su manje, a neke više delotvorne. Kada govorimo o delotvornim oblicima komunikacije, tu se najčešće misli na asertivnu komunikaciju. Šta je to asertivna komunikacija? Asertivna komunikacija može da se definiše kao komunikacija na jasan, samouveren i staložen način. Ona omogućava da se izraze osećanja, misli i potrebe, ali tako da se poštuju i uvažavaju prava drugih. Ova komunikacija treba da obezbedi da se osećamo povezano sa samim sobom, ali i sa drugima. Bazira se na iskrenosti i jasnoći sopstvenih potreba, ali uz poštovanje sagovornika u komunikaciji. Često se misli da asertivno komunicirati znači biti grub i neuviđavan prema drugima, imati nabusit stav i tvrdoglavo se držati sopstvenog mišljenja. Zapravo, asertivnost znači nešto potpuno drugo. Šta podrazumeva asertivna komunikacija? Asertivnost se sastoji od nekoliko osobina, može se reći veština, koje ljudi mogu usvojiti i praktikovati u okviru svog komunikacionog stila. Pre svega, podrazumeva poznavanje samog sebe, sopstvenih osobina, navika, potreba, stavova… Osoba bi trebalo da osvesti saznanja o sebi, sećanja o svom razvoju i svemu što je uticalo na formiranje njene ličnosti. Zatim treba da osvesti i prepozna svoje trenutne doživljaje, sve ono što oseća i misli u datom trenutku. Dakle, samosvesnost je temelj asertivne komunikacije – pre nego što ih izrazi drugima, osoba bi trebalo da bude svesna svojih doživljaja. Što ih je svesnija, to će se samouverenije osećati i efikasnije će komunicirati. U okviru spoznavanja sebe i sopstvenog razvoja, na sposobnost komunikacije u velikoj meri utiču naša iskustva iz prvih veza i prvih odnosa koja smo imali u životu. U tim prvim odnosima stiču se saznanja koje emocije su „dozvoljene“, a koje ne. Staratelji nekada svesno, a nekada i nesvesno potkrepljuju jedne, a nastoje da suzbiju druge emocije koje smatraju neprihvatljivim. Takođe, pojedine porodice neguju različite oblike vezanosti svojih članova. Porodice su nejednako spremne da prihvate izražavanje različitosti i individualnosti u svojim okvirima. U zavisnosti od toga da li je porodica podržavala ili ne izražavanje individualnosti i diferencijacije (izdvajanja, različitosti) svojih članova, kod njih će se razvijati sposobnosti za prihvatanje sopstvene individualnosti i prava na sopstveni doživljaj, mišljenje i stav. Rani odnosi vezanosti pružaju obrasce za buduće veze. Sledeća važna karakteristika asertivnosti je da osoba ume i može da jasno izrazi ono što oseća i misli u trenutku komunikacije i da to što kaže bude razumljivo osobi kojoj se obraća. „Istraživači su ustanovili da će, čak i više od koeficijenta inteligencije, emocionalna svest i sposobnost da se izborite sa osećanjima odrediti uspeh i sreću u svim područjima života, uključujući i porodične odnose“ (Gotman i Dekler, 1992). Dakle, sposobnost da se podele emocije direktno utiče na jačanje svih vrsta odnosa. Uglavnom se smatra da postoji nekoliko osnovnih emocija, a to su sreća, tuga, iznenađenost, strah, gađenje i bes, a može se smatrati da i ljubav spada u njih. Emocije su, na neki način, pokretači našeg života i zahvaljujući njima usmeravaju se naša pažnja i delovanje. Osim samog emocionalnog doživljaja, postoji i „razmišljanje o emocijama“, koje je uglavnom formirano uticajima u ranom detinjstvu i iskustvima tokom života. Nekada može biti i važnije za postupanje od neposrednog emocionalnog doživljaja. To nas vodi ka sledećoj važnoj karakteristici asertivne komunikacije – upravljanju emocijama. Osoba koja je asertivna treba da poseduje i sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama u procesu komunikacije. To znači da može da sagleda sopstvene emocije, da ih smiri, obuzda i kanališe u trenutku. Emocije su važne jer nam pružaju bitne informacije o onome što se sa nama događa – da li su naše potrebe zadovoljene ili ugrožene, da li je neka situacija opasna i sl. Međutim, ne bi trebalo da u potpunosti kontrolišu naše postupanje. Važno je da uključimo razmišljanje koje će informacije postaviti u kontekst, pružiti im značenje i obezbediti da emociju iskoristimo kao vodilju ka određenom cilju u ponašanju. Cilj može biti da sami sebi obezbedimo zadovoljenje neke potrebe, ali da isto to učinimo za nekog drugog. Na kraju, veoma je važno i da se drugoj osobi u komunikaciji ostavi „prostor za drugo gledište“, za različitost i neslaganje sa našim razmišljanjima i stavovima. Što bolje osoba poznaje sebe, to će bolje i uspešnije komunicirati sa drugima. Prepoznavanje sopstvenih emocija je preduslov za empatiju, a prepoznavanje i uvažavanje sopstvenih misli i ideja otvara prostor da se uvaži i poštuje tuđi stav i mišljenje. Suština principa asertivnosti, odnosno asertivne komunikacije, je da osobe koje poseduju zdrave lične granice i uspešno prepoznaju i verbalizuju svoje potrebe, emocije, stavove i razmišljanja, koje su sigurne u sebe i nastupaju jasno i odlučno u komunikaciji, zapravo su najspremnije da bolje brinu o drugima i ispunjavaju njihove potrebe. Kako praktikovati asertivnu komunikaciju? Da biste mogli da praktikujete asertivni stil u okviru svojih socijalnih odnosa, važno je savladati nekoliko veština koje su temelj asertivnosti. Za početak – probajte da prepoznate i imenujete svoju emociju. Kada je prepoznate, lakše ćete njome upravljati. Sledeći korak je da odvojite emociju od misli, razmišljanja. Emocije se osećaju telom (srcem), dok su razmišljanja plod aktivnosti nervnog sistema i podrazumevaju uključivanje više psihičkih funkcija. Na primer: ako kažete „osećam da pokušavaš da me prevariš“, iako upotrebljavate reč „osećam“, ne znači da ste asertivni. Formula za (osnovnu) asertivnu komunikaciju bi izgledala ovako: „Osećam se ______________ (reč za osećanje, npr. tužno, razočarano, povređeno…)kada _________________ (opis određenog ponašanja, npr. mi se grubo obraćaš)zato što mislim ______________ (misao, npr. da ne želiš da budemo prijatelji).“ Dakle, rečenica bi mogla da izgleda: „Osećam se tužno kada mi se grubo obraćaš jer mislim da ne želiš da budemo prijatelji.“ Evo još nekih primera asertivne komunikacije: Ljutim se kada gledaš u telefon dok ti se obraćam zato što mislim da ti nije stalo do mene i do onoga što želim da ti kažem. Razočarana sam kada kažeš da si uradio domaći zadatak zato što mislim