Roditelj i dete

Najvažnije vaspitno okruženje svakog deteta svakako su njegova osnovna i šira porodica. Tu se stiču temelji svega što suštinski čini jedno ljudsko biće.

Dete prvo stiče bazični osećaj sigurnosti, pripadanja i poverenja ako su roditelji, u odgajanju, svoju ulogu ostvarili na pravi način. Ako se dete oseća sigurno i voljeno, njegov susret sa okruženjem biće mu znatno olakšan.

U svojoj porodici dete je naučilo osnove ponašanja, kada i kako se zadovoljavaju potrebe i želje i kako bi se trebalo ophoditi u društvu drugih ljudi i dece. Dete koje okruženju prilazi sa poverenjem da je svet dobro i sigurno mesto, prilaziće mu sa iskrenom radoznalošću i biće spremno da posmatra i uči.

Odnos roditelja prema okruženju takođe je važan. Ako roditelj ima dobar odnos sa okruženjem, on je odličan model za sopstveno dete.

Važno je da postoji pozitivan odnos i prema stvarima i pojavama, ali i prema ljudima u okruženju. Ako su roditelji otvoreni i prijateljski nastrojeni, velike su šanse da će takvo biti i dete. Nije realno da roditelj koji je pun strahova i predrasuda prenese na dete pozitivan stav prema okolini. Ponekad roditelji nisu svesni svog stava, a začuđeni su detetovim bojažljivim ponašanjem, jer oni rečima ohrabruju dete da stupa u kontakte.

Dete će uvek biti prijemčivije za ono što roditelji osećaju i emituju svojim ponašanjem od onoga što roditelji govore, naročito ako su te dve stvari u suprotnosti.

U skladu sa tim da su deca prijemčivija za ono što roditelji emituju svojim ponašanjem, njihov stav u odnosima sa drugom decom uglavnom će odražavati stav roditelja prema toj deci. U druženju sa drugom decom dete lepo pokazuje svoju ličnost. Ako je samosvesno i zrelo, to će u odnosima sa drugom decom biti očigledno. Isto tako biće očigledan nedostatak zrelosti i sigurnosti u sopstvene snage.

Najveća iskušenja predstavljaju sukobi sa drugom decom. U skladu sa sopstvenom ličnošću, dete će posmatrati svoj položaj u sukobu sa drugim detetom. Pokazaće pomirljivost i sposobnost da napravi kompromis sa drugim ako je zrelo, ali može biti i povređujuće prema drugom detetu ako to nije.

U situaciji kada je dete povredilo drugo dete, oštetilo njegovu stvar, narugalo mu se ili uradilo bilo šta slično, važno je pristupiti ovoj situaciji na pravi način. Uloga roditelja može biti presudna da dete prevaziđe problem i nauči da se bolje nosi sa situacijama sukoba sa drugima.

Nekoliko je bitnih stvari koje roditelj treba da ima u vidu kada razgovara sa svojim detetom o onome što je uradilo, a što nije bilo dobro.

1. Utvrditi šta je dete tačno uradilo

Koliko god da je neprijatno, treba utvrditi šta je dete tačno uradilo. Roditelj treba da nastoji da u razgovoru pomogne detetu da sagleda i osvesti sopstveni postupak. To može biti neprijatno i za dete i za roditelja, ali je neophodno to učiniti. Veoma je važno da dete sagleda svoj postupak što realnije moguće.

2. Pomoći detetu da prepozna svoja osećanja

Kada dete sagleda svoj postupak, roditelj treba da mu pomogne da osvesti svoja osećanja vezana za taj postupak. Dete bi trebalo da se priseti kako se osećalo u tom trenutku i da to opiše.

3. Pokazati empatiju i razumevanje

Kada je dete svesno svog postupka i osećanja, verovatno će se i u trenutku dok o tome govori osećati neprijatno. Tada je važno da roditelj pokaže empatiju i razumevanje, da pruži utehu i zajedno sa detetom proživi i izdrži neprijatnost.

4. Odvojiti osećanje od postupka

Kada je roditelj pokazao empatiju i razumevanje, neprijatnost će se smanjiti. Tada može da se razgovara o postupku.

Roditelj treba da pokaže razumevanje za osećanja, ali postupak mora biti adekvatno kvalifikovan – povređivanje drugog nije u redu, to ne treba raditi i nijednu situaciju neće rešiti, već je može samo pogoršati.

5. Pomoći detetu da sagleda situaciju iz ugla drugog deteta

To je trenutak kada treba razgovarati o tome kako se osećalo drugo dete koje je „oštećeno“ u sukobu. Poželjno je detetu pomoći da se stavi u položaj drugog deteta i da pokuša da zamisli kako je bilo tom drugom detetu.

Na tome se treba malo zadržati, sve dok ne bude jasno da dete može da vidi spornu situaciju i iz drugog ugla.

6. Razgovarati o tome kako je sukob nastao

Kada detetu bude jasno kako je ta situacija izgledala iz sopstvenog i iz tuđeg ugla, kada prihvati svoju emociju, a može da zamisli i tuđu, treba razgovarati o tome kako je sve počelo, šta se prethodno dogodilo i šta je dovelo do sukoba.

7. Pomoći detetu da prepozna svoju potrebu

Veoma je važno da se dođe do potrebe koja je bila osujećena, a koja je prethodila sukobu. To je uvek ključno.

Dete je prethodno bilo nečim osujećeno – treba mu pomoći da to osvesti. Najčešće su u pitanju bazične dečje potrebe – želja za prihvatanjem, za druženjem, za podrškom, za razumevanjem…

Pre nego što je ušlo u sukob, dete se osetilo uskraćeno za neku od važnih potreba, smatralo je da ga drugo dete odbacuje ili nešto slično i to je bio okidač. Najčešće je tako.

Ovo je vrlo važno sa detetom proraditi. Što je dete svesnije sopstvenih potreba, to će biti svesnije i tuđih i lakše će ih prepoznavati. Isto tako, što je detetu jasnije kako potrebe mogu da se zadovolje i koji su to konstruktivni načini, biće mu mnogo jasnije kada drugi pokušava da zadovolji svoje potrebe na prihvatljiv način.

Kada dete bude u stanju da to shvati i jasno poveže, biće mu lakše da se orijentiše prema drugima u svojoj okolini.

Osim što će dete biti sigurnije u sebe, biće mu jasnije kako da se postavi prema drugima, ali će lakše izbegavati i one koji se ponašaju neprikladno.

8. Pomoći detetu da razume i potrebe drugog deteta

Odrasli tada treba da pokušaju da razumeju da li je postojala namera kod drugog deteta ili je ono samo bilo nesmotreno. Na tome, međutim, ne treba insistirati.

Neprijatne situacije dešavaće se i ubuduće, samo detetu treba pomoći da se u njima bolje snalazi. Treba detetu pomoći da bude svesno sopstvenih potreba i da njihovo zadovoljenje realizuje na konstruktivan i socijalno prihvatljiv način.

Takođe, treba detetu predočiti da i drugi imaju svoje potrebe koje nastoje da zadovolje.

9. Odvojiti postupak od ličnosti deteta

Kada se razgovor o nečemu što je „zgrešilo“ obavlja sa detetom na pravi način, kada se hrabro prorade neprijatna osećanja i postupci, to je vrlo važan put ka sticanju samopouzdanja kod deteta.

Neprikladan postupak obavezno treba odvojiti od ličnosti deteta. Treba pokazati detetu ljubav i prihvatanje, ali postupak nazvati pravim imenom i objasniti detetu da je neprihvatljiv i neprikladan i da može dovesti do daljih komplikacija i problema u odnosima sa drugima.

10. Ponuditi detetu alternativno ponašanje

Na kraju, detetu treba ponuditi alternativno ponašanje. Najbolje je zamoliti dete da zamisli koje ponašanje je moglo biti mnogo prihvatljivije, koje bi omogućilo da se sukob izbegne ili bi dovelo do razrešenja odnosa sa drugim.

Važno je ohrabriti dete da ono već zna kako treba da se ponaša, da to samo treba da pokaže. Treba mu pokazati da odrasli ima poverenja u njega i veruje u njega, pa će i dete samo tako misliti o sebi.

Čak i ako ponovo napravi grešku, treba uvek isto postupati – biti uporan i staložen, pokazati veru i strpljenje. To je ono što, na duge staze, pomaže detetu da menja ponašanje.

Ono što ne treba raditi NIKADA

Ne treba ogovarati drugo dete, tražiti mu mane, insistirati na tome da je ono loše ili, što je još gore, pominjati njegove „grozne“ roditelje, njihovu socijalnu situaciju i slično.

Drugo dete je briga drugih roditelja. Na njegove postupke se ne može i ne treba uticati jer su predmet vaspitanja nekih drugih ljudi. To uvek treba imati na umu.

Roditelj treba da bude fokusiran na sopstveno dete i njegovo ponašanje.

Ako se postupak drugog deteta kritikuje i osuđuje, dete će steći utisak da ono može da se ponaša „loše“ prema drugom detetu jer je ono „loše“ i zaslužuje takvo ponašanje. Dakle, dete će steći alibi za sopstvene loše postupke, a to je ono što treba izbegavati po svaku cenu.

U razgovoru sa sopstvenim detetom roditelj treba da bude strpljiv, ali i hrabar. Treba da ima empatiju prema detetu, da ga razume i pokaže ljubav iako je dete, očigledno, uradilo nešto loše.

U tome je umetnost roditeljstva.

Dete ne treba osuđivati, treba pokazati upravo suprotno. Tako će dete sagledati svoj postupak realno i shvatiće da loš postupak ne čini njega lošom osobom.

Ako veruje u sebe, smatra da je vredno pažnje i ljubavi, nastojaće da se ponaša u skladu sa tim, ali će se i manje plašiti sopstvenih grešaka.

A to je upravo put ka sazrevanju.