Jedan od čestih problema sa kojima se roditelji školske dece susreću jeste situacija kada dete, iznenada, počne da odbija da ide u školu ili jednostavno negoduje na svoje školske obaveze. Roditelji se često zabrinu, posebno ako je dete do tada bilo redovno i radovalo se druženju sa svojim drugarima iz klupe.
„Šta se dogodilo? Do juče je sve bilo u redu. Išlo je rado, družilo se sa drugarima. Da li se nešto dogodilo u školi?“
Nekada, osim negodovanje, dete se žali na glavobolje ili bolove u stomaku, pre nego što treba da krene u školu. Ponekad ima i povraćanja i stomačnih tegoba.
Treba biti oprezan ako se fizičke tegobe ponavljaju, ako su izražene ili se javljaju i van situacija povezanih sa odlaskom u školu. Tada treba razgovarati i sa pedijatrom kako bi se isključili mogući fizički uzroci. Međutim, ako pedijatar utvrdi da nema nikakvih fizičkih problema, već se problemi javljaju samo isključivo prilikom odlaska u školu onda je verovatnije da nije u pitanju medicinski problem.
Šta se zapravo događa?
Ako je dete do trenutka odbijanja išlo normalno u školu – to znači da ono shvata da je odlazak u školu OBAVEZA i zna da tu obavezu treba da ispunjava.
Obično roditelji počnu da vrše pritisak i time ovu situciju čine još gorom –
“Moraš da ideš u školu!”
“Ne dolazi u obzir da danas odsustvuješ!”
“Polazi, razgovaraćemo posle škole!”
Zamislite sledeću scenu: jutro je, žurite na posao, treba da zbrinete još jedno dete i završite sve što je neophodno pre nego što izađete iz kuće. Dete je spremno za školu, stoji na vratima, a onda odjednom kaže: „Ja neću u školu! Boli me stomak!“
Roditelj je tada često šokiran, nema vremena da rešava problem. Žuri, obaveze čekaju i lako može da se naljuti, povisi ton i insistira da dete uradi ono što mu govori.
Tek onda nastaje prava porodična drama!
U takvom trenutku roditelj može pomisliti da je dete „bezobrazno“, „neodgovorno“ ili da „manipuliše“. Takvo razmišljanje ga dodatno čini nervoznim i nestrpljivim i povećava mogućnost da reaguje na način koji detetu neće pomoći.
Ako vam je ovo poznata situacija – nemojte biti uznemireni, to je nešto što se većini roditelja bar jednom dogodilo.
Kada roditelji počnu da ispituju – dete je zbunjeno. Nekada ne zna ni šta da odgovori uznemirenom roditelju.
Roditelji, u želji da zaštite svoje dete, često prvo pomisle na vršnjačko nasilje ili neku drugu neprijatnu situaciju koja se dogodila i učinila da se dete oseti neprihvaćeno.
Pitanja kao što su: „Da li te je neko udario?“, „Da li je neko bio grub prema tebi?“ ili „Da li si se sa nekim posvađao?“ pokazuju najveći strah roditelja – da možda nije primetio da se nešto tako loše događa upravo njegovom detetu.
Zatim mogu da posumnjaju na lošu ocenu, problem sa učiteljicom ili nastavnikom i počnu da ispituju dete o svemu što bi moglo da bude razlog njegovog ponašanja.
Naravno, važno je otkriti šta se događa. Međutim, uporno ispitivanje u trenutku kada je dete već uznemireno može da dovede do toga da se ono još više zatvori. Nekada dete ni samo ne zna odmah da objasni šta mu se događa.
Zastanite i smirite svoju reakciju
Kada ste u žurbi, a dete odbija da ide u školu, zastanite na trenutak.
Krenite od misli da dete ne radi ovo vama namerno.
Ne pokušava da vas iznervira ili naljuti. Ono vam svojim ponašanjem pokazuje da mu je zbog nečega teško, daje vam signal da mu je potrebna pomoć.
Prvo, izbrojite u sebi, do deset ili koliko vam je potrebno, da biste mogli da se malo priberete i shvatite šta se dešava, da sagledate situaciju i odreagujete smirenije.
Važno je da razumete – dete ne radi “nešto vama” nego radi nešto zbog toga kako se oseća.
Kada shvatite da se dete oseća loše i da mu je potrebna vaša pomoć biće vam lakše da pronađete pravi način da mu se obratite.
Možete reći detetu:
“U redu je! Shvatam kako se osećaš! Teško ti je, osećaš pritisak i nelagodu!
Razumem te ali znam da si ti obično odgovoran i da znaš da mora da se ide u školu pa se pitam šta se dogodilo!”
“Hoćeš li da sačekamo koji trenutak pa da mi kažeš kada si spreman za polazak! Nije važno ako malo zakasnimo, važno je da ti budeš dobro!”
“Zaista mi je važno kako se osećaš, vidim da ti je teško! Međutim, ti shvataš da danas i ti i ja i cela porodica imamo mnogo toga da obavimo što je važno. Da li možemo da se dogovorimo da kreneš u školu, ja ću pozvati učiteljicu da porazgovara sa tobom ako to želiš! Ako ne budeš mogao da se smiriš, sačekaj da obavim ono što je neophodno za danas, budi hrabar i strpljiv dok ne dođem po tebe. Onda ćemo o svemu razgovarati.”
“Znam da ti nije namera da me ljutiš i shvatam da se loše osećaš. Prihvatam tvoja osećanja i da ti danas nije baš dobar dan. Znaš da me čekaju neke važne obaveze ali jako želim da sa tobom razgovaram i čujem sve o tome šta te muči!”
Pokušajte da pronađete tog jutra vreme za razgovor sa detetom.
Neka neko drugi odvede drugo dete u školu ili preuzme deo obaveza, a vi ostanite sa detetom i pokušajte da razgovarate mirno i strpljivo Nije uvek lako napraviti prostor za takav razgovor, ali ulaganje u odnos sa detetom dugoročno donosi mnogo više mira i poverenja. To će povećati šansu da se dete otvori i ispriča šta se dogodilo i šta ga muči.
Prihvatite detetova osećanja
Važno je da dete oseća da roditelj prihvata njegova osećanja i da ga ne osuđuje što se oseća loše.
Dete ima pravo da se oseća loše, bez obzira da li odrasli misli da je povod “mali” ili “veliki problem”
Treba da shvatimo da je detetu njegov problem uvek veliki, da odrasli ne treba da procenjuju koliko je problem važan i da govori:
” Uh, pa nije valjda da se zbog toga nerviraš?”
“Jao, pa to nije ništa strašno, nemoj da budeš beba!”
Takve rečenice mogu učiniti da se dete još više zatvori.
Prihvatiti detetova osećanja ne znači da treba da prihvatimo izbegavanje škole kao rešenje. To znači da prvo pokušamo da razumemo šta se sa detetom događa, a zatim zajedno tražimo način da problem rešimo.
Nekada dete i ne zna razlog, to je češće kod mlađeg uzrasta osnovne škole. Prosto, oseća nelagodu i uznemirenost. Onda treba započeti razgovor od onoga što mu je u školi prijatno i polako ohrabrivati dete. Treba pitati dete šta voli u školi, šta mu se sviđa. Dete treba da oseti da je više lepih nego loših stvari i da poželi da ipak ide u školu.
Nekada će upravo takav razgovor pomoći detetu da se opusti i lakše kaže šta mu zapravo stvara nelagodu.
Ako dete ima problem, treba ga rešavati
Ako otkrijete da dete ima problem i da mu se dešavaju neke neprijatne situacije u školi, treba da budete zahvalni što je dete poslalo “signal” da nešto nije u redu.
Tada problem treba razumeti i rešavati, zajedno sa detetom.
Prvo treba razgovarati sa detetom da li ono samo može nešto da promeni – na primer, može bolje da sluša na času, možda treba da zapisuje šta učiteljica govori, možda treba da bude pažljivije kada se zadaje domaći zadatak.
U drugim situacijama problem koji detetu stvara strah i nelagodu može biti u odnosu sa vršnjacima, nastavnikom ili nekom drugom osobom,
Ako postoji problem, preporuka je da roditelj razgovara sa učiteljicom, nastavnikom ili školskim stručnim saradnicima.
Nekada je potrebno uključiti i nekog stručnjaka van škole. To nije ništa strašno jer kada ste kao roditelj zainteresovani da pomognete svom detetu, pomoć ostalih stručnjaka može da bude samo dobrodošla
Kroz svoj rad uvek pokušavam da približim značaj prevencije u različitim životnim fazama i situacijama. Zato smatram da roditelj ne treba da čeka da problem postane veliki da bi potražio pomoć. Ako posumnja da se nešto dešava, važno je da razgovara sa stručnim osobama u školi, a posebno ako već zna da problem postoji.
Kada se obratite školi ili nekom stručnjaku za pomoć cilj nije da neko drugi rešava problem umesto vas, već da zajedno pronađete najbolji način da pomognete detetu.
Način na koji roditelj traži pomoć utiče i na to kako će dete doživljavati traženje pomoći.
Ako dete vidi da je za roditelja normalno da razgovara sa pedagozima i psiholozima, dete će shvatiti da je to u redu, da se problemi mogu rešavati razgovorom i da je važno potražiti pomoć kada je teško. Treba da stvori poverenje u pomoć drugih odraslih. Tako dete uči da probleme ne treba skrivati i da razgovor i podrška drugih mogu biti važan deo njihovog rešavanja. Shvataće da je normalno da se nekada oseća loše, da svako loše osećanje ima uzrok a kada se otkrije uzrok svaki problem može da se reši. Kada odrasli saslušaju dete, čuju njegovo mišljenje, uvaže njegova osećanja i zajedno sa njim prave plan za rešavanje problema – dete će osetiti da je sposobno i kompetentno.
Kada se problem reši, to će uticati i na porast samopouzdanja kod deteta. Dobiće jednu veoma važnu životnu lekciju: problemi će uvek postojati, ali ne treba da se plaši da se sa njima suoči. Važno je da zna da nije samo, da sme da traži pomoć i da za problem uvek postoji rešenje.
