Author name: psychological-therapist

  Prvi zadatak je upoznati sebe. U svaki životni proces ulazite sa setom osobina koje vas čine osobom kakva jeste. Sigurno imate dobre osobine ali imate i mane. Sa nečim se živi lakše sa nečim teže, to osećate sami ali i vaša bliža okolina. Dobro bi bilo osvestiti sopstvenu ličnost jer vaše osobine umnogome utiču na proces vantelesne oplodnje. Nekada osobine koje posedujete mogu biti prepreka u ostvarivanju ciljeva, pa ako ih ne prepoznate možete nesvesno da utičete loše i sabotirate svoje telo u pripremi za trudnoću. Često su te osobine  povezane sa unutrašnjim konfliktima, nastale u ranom detinjstvu i toliko su deo vaše ličnosti da ih i ne primećujete a utiču na vaše ponašanje. Nije uvek neophodno vratiti se daleko u prošlost da bi se otkrile te osobine i konflikti – dovoljno je svesno, usredsređeno i fokusirano pratiti sopstveno ponašanje u sadašnjem trenutku. Najčešće se naši podsvesni problemi ispoljavaju u momentima kada iznenada, u nekoj relativno neutralnoj i neupadljivoj situaciji osetimo nelagodu a ne znamo šta ju je uzrokovalo i odakle je došla. Zato bi dobro bilo otići na savetovanje pa čak i psihoterapiju, ako je potrebno. To će omogućiti da se osveste tačke konflikta, osobine ličnosti sagledaju na pravi način a funkcionisanje u svim aspektima unapredi. Za proces vantelesne oplodnje najbitnije su zapravo pozitivne osobine i energetski potencijal osobe. Sve pozitivne osobine biće značajne naročito u onim momentima vantelesne oplodnje u kojima će se nužno pojaviti neizvesnost i iščekivanje rezultata.  Energija koju posedujemo bitna je i dosta je značajna. Ako niste neka naročito energična osoba – ne očajavajte. Energetski potencijal može se povećati, na tome se može raditi i mogu se naučiti tehnike koje podižu nivo energije. Što više brige posvetite sebi i svojoj pripremi za vantelesnu to će se energija više podizati. Uvek je dobro sagledati sopstveni život kao niz “pozitivnih” okolnosti – to znači da se sve ono što smo u životu proživeli, nekada su to i teški trenuci i nedaće, može posmatrati na pozitivan način – poput one izreke “što me nije ubilo to me je ojačalo”. Ako smo u životu imali iskušenja koja smo prebrodili to nas svakako čini jačima i spremnijima za buduće borbe. Ako smo doživeli neke nesreće i gubitke a nismo se predali i poklekli, znači da smo hrabriji i istrajniji nego što sami verujemo. Toga uvek trebamo biti svesni. Sve u životu ima svoje lice i naličje. Život je niz različitih okolnosti koje naše iskustvo čine specifičnim. One nas oblikuju i kroz njih učimo i sazrevamo. Teške okolnosti koje proživimo mogu nas učiniti duhovno bogatijom, mudrijom i promišljenijom osobom. U procesu vantelesne važno je veoma posvetiti se svome telu. Prvenstveno je važno misliti o svome zdravlju. Sprovesti sve preglede, pre svega preventivne. Osim neophodnih pregleda koji se tiču reproduktivnog zdravlja potrebno je pregledati zube, oči, pritisak, srce, krvnu sliku, rad endokrinih žlezda, funkcionisanje krvnih sudova, nivo šećera i holesterola u krvi. Naravo, to će verovatno biti deo protokola u vezi sa pripremom za vantelesnu. Ali ako i nije, to bi trebalo da bude prvi korak u brizi za sopstveno telo koje pripremate za jedan važan zadatak. Zatim bi trebalo povesti računa o telesnoj težini, ona treba da bude optimalna a bilo bi dobro da osećate zadovoljstvo u vezi sa izgledom sopstvenog tela. Odnos prema telu je bitan deo naše ličnosti. Ako postoji neki problem u odnosu prema telu, njegovom izgledu i funkcionisanju, to može mnogo da utiče na spremnost da se to telo podvrgne vantelesnoj oplodnji. Trebalo bi da prema telu izgradite pozitivan odnos, da ga negujete i zavolite, ako je ikako moguće. Važno je povesti računa o ishrani. Ne samo da se podvrgnete određenom režimu ishrane, što može biti preporučeno od strane nutricioniste koji vas priprema za vantelesnu. Treba da razmislite o hrani i hranjenju uopšte. Vaš stav prema hranjenju  uticaće i na vaš odnos prema ishrani vašeg deteta. Ako ne pridajete veliki značaj ishrani to bi trebalo da počnete da radite. Nije samo bitno zbog pripreme za vantelesnu oplodnju. Važno je psihološki, hranjenje je vezano za naš odnos sa majkom pa će uticati i na odnos sa bebom. Ako su prva iskustva sa hranjenjem dobra, velika je šansa da se taj dobar odnos prenese na odnos sa bebom. Ukoliko je tu bilo nekih problema na tome bi trebalo malo poraditi. Dobro bi bilo da osvestite unošenje hrane, značaj hrane za telo ali i za psihu. Treba naučiti birati namirnice, proveravati njihovu svežinu, hranjivost i značaj za organizam. Treba savladati neke procese pripreme hrane, ako to do sada niste radili. Treba uočiti koje vam namirnice prijaju a koje otežavaju varenje i treba da ih izbegavate. Dobro bi bilo da naučite da uživate u hrani, da otkrijete nove namirnice, da postanete “uobročeni”, da planirate obroke, uvodite užine i trudite se da se hranite kvalitetno i zdravo, uz naravno, koji slatki greh tu i tamo. Dobro bi bilo da podignete kondiciju i počnete lagano da se rekreairate ako to niste radili do sada. To je jedna od stvari koja doprinosi da se uspostavi bolji odnos prema telu ali i da se poveća nivo energije. Vežbanje utiče pozitivno na telo i duh, podstiče lučenje hormona radosti i zadovoljstva. Ako niste spremni da se intenzivno rekreirate, šetnje su svakako nešto što bi trebalo da upražnjavate što češće, naročito šetnje u prirodi. Nema ničeg blagotvornijeg. Okružite se ljudima koje volite i koji vam prijaju. Družite se, šetajte, idite u bioskop, pozorište i na koncerte. Možete da počnete da učite strani jezik ili da obnovite poznavanje onog koji ste već učili. To će vam pomoći da se, zbog usredsređenosti na novu umnu aktivnost, rasteretite opterećujućijih i obeshrabrujućih misli. Čitajte knjige ali ne nužno literaturu vezanu za proces vantelesne oplodnje ili pripreme za roditeljstvo. Ova literatura može dodatno da vas optereti, stvori napetost i neraspoloženje. Čitajte ono što vas opušta ili klasičnu literaturu koja zaokuplja misli i osećanja i tera vas na razmišljanje o suštinski bitnim stvarima. Trivijalni problemi će se činiti manjim a značaj života i njegova lepota će vas ohrabriti da se lakše

Sada je vreme upisa predškolaca u prvi razred. U normalnim okolnostima ovo bi bilo vreme provere njihove zrelosti za polazak u školu. Kalendarski, u školu polaze deca koja imaju u trenutku testiranja najmanje šest a koja će u septembru ove godine napuniti šest ipo odnosno sedam ipo godina. Bitna odredica zrelosti za polazak u školu je fizička zrelost. Fizičko zdravlje i kapacitete utvrđuje pedijatar i odgovarajući specijalisti koji treba da daju potvrdu da je dete fizički zdravo, zrelo i spremno da krene u prvi razred. U ovom uzrastu deca su obuhvaćena obaveznim predškolskim programom koji se ostvaruje u vrtićima i koji  obezbeđuje jedan važan oblik pripreme deteta za školske obaveze ali i za boravak u  kolektivu. To je naročito važno za onu decu koja su retko ili uopšte nisu išla u vrtić. Poslednja stepenica provere zrelosti za polazak u školu je razgovor sa stručnim saradnikom škole u koju se dete upisuje. To je ona stepenica od koje strepe mnogi roditelji, pribojavajući se da bi njihovo dete moglo biti okarakterisano kao nedovoljno spremno  za školu. Najviše strepnje izaziva razmišljanje roditelja da su oni „krivi“ ako dete „ne ispunjava“ uslove za prijem u školu ili (kako sam čula od nekih roditelja) nije „položilo test“ za polazak u školu. Moram reći da je strah roditelja potpuno bezrazložan. Istina, da li je dete zrelo ili ne stručni saradnik će svakako uočiti ali stvar je u tome da detetova nezrelost nije ničija krivica. Na fizičku, psihičku, emocionalnu, socijalnu i intelektualnu zrelost do tog trenutka delovao je niz faktora. Svakako da je uloga roditelja bila izuzetno značajna ali nije presudna. Postoji mnogo načina kako roditelji mogu da doprinesu sazrevanju detetovih sposobnosti ali ta tema zahteva savim poseban prostor za izlaganje. Dakle, roditelji se na neki način osećaju krivi, u najmanju ruku doživljavaju kao lični neuspeh saznanje da bi bilo dobro da dete još malo sazri do polaska u školu. Pojedini roditelji insistiraju na ranijem polasku u školu i navode niz razloga od kojih, logično, ni jedan nije suštinski bitan za tako važan korak u detetovom životu. Najčešće roditelji navode sledeće: kako će dete sledeće godine ponovo ići u predškolsko, to će biti „traumatično“ za njega da ponavlja; šta će reći drugari iz vrtića, njihovi roditelji, komšiluk, bake i deke, bliža i dalja rodibina, kumovi…; dete treba u životu da „dobije“ jednu godinu a ne da je „izgubi“;  moje dete sve zna, šta god ga pitamo, zna da čita i piše, ističe se u vrtiću; pa baš nam je zgodno ove godine, dobili smo bebu pa je mama  kod kuće; u školu polazi dete naših kumova, bilo bi odlično da idu zajedno; sve smo mu kupili, spremili se, rekli smo mu da sigurno kreće, kako sada da se razočara; biće najstariji sledeće godine, može neko da mu se ruga; mi smo roditelji, mi najbolje poznajemo svoje dete, mi ćemo se žaliti Ministarstvu prosvete… U suštini, sve navedeno su razlozi zbog kojih roditelj misli da bi dete trebalo da krene u školu i sve se svodi upravo na njihove želje i potrebe. Ništa od toga ne stavlja u centar razmatranja samo dete, njegove lične kapacitete i psiho-socijalnu zrelost za polazak u školu. Ako dete nije dovoljno zrelo i takvu procenu pruži stručni saradnik škole nakon razgovora sa detetom, roditelji bi trebalo da njegovo mišljenje ozbiljno uzmu u razmatranje i poslušaju savet da se detetu odloži polazak u školu, naročito ako stručni saradnik da takvu preporuku. Onda nema sumnje da je to najbolje za dete. Dešava se da je dete na nekoj prekretnici pa je stručnom saradniku potrebno da još jednom razgovara sa detetom, preporuka je u avgustu, da dete još malo sazri i da se tada proveri zrelost, još jednom. Ako nakon tog razgovora stručni saradnik ponovo savetuje odlaganje, roditelji bi trebalo da odlože detetu polazak u školu. Kada roditelj ipak odluči da ne uvaži mišljenje stručnog saradnika i insistira da dete pođe u školu nesvesno dovodi dete u prilično nezavidan položaj. Zašto? Šta se obično dešava? Evo šta praksa često pokazuje… Deca su, u tom uzrastu najčešće socijalno-emocionalno nezrela. To može da bude očigledno i roditeljima. Dete pokazuje znake nesigurnosti u socijalnim kontaktima, nije samostalno, povlači se iz kontakata sa vršnjacima a ne zna da objasni zašto, ne inicira kontakt sa vršnjacima, nema realnu procenu dešavanja kojima prisustvuje i u kojima učestvuje, ne zna ni da ispriča šta se u nekoj situaciji dogodilo, ne zna da se distancira u situacijama kada ga drugo dete ugrožava, naivno je, pruža svoje stvari drugima i ne čuva ih ili ih preterano čuva i sa njima ne dozvoljava igru, traži da roditelj brani njegove interese u sukobu sa drugom decom, ili je previše samopouzdano i nekritično u odnosima, ne zna da izabere drugare… Dete može da bude preterano osetljivo, da burno reaguje ili da se povlači na najmanji nagoveštaj neprijatnosti. Nezrelo dete želi da bude u centru pažnje, ne ume da prepozna situacije u kojima je to neprimereno, ne bira sredstva da zaokupi pažnju drugih. Socijalno-emocionalno nezrelo dete može da bude vrlo inteligentno. To dodatno komplikuje procenu zrelosti i često može da dovede detetovu okolinu u zabludu da je dete u potpunosti zrelo. Ako je dete pametno njegova nezrelost može biti maskirana. Kada se dogodi da krene u školu, naročito ako je to ranije, teškoće se pokažu već u prvim školskim danima. Školske obaveze su veliki izazov za svako dete. Dete treba da bude dovoljno zrelo prvo da razume zašto takve obaveze uopšte postoje i šta je cilj ispunjavanja tih obaveza. Školski zadaci su često kompleksni, zahtevaju psihološki i grafomotorički angažman, zahtevaju strpljenje, upornost, motivaciju, spremnost na nezadovoljstvo postignutim i ambiciju da postignuće bude dobro, da se dođe do uspeha i socijalne satisfakcije. To je puno elemenata zrelosti koji su u igri kada se jave prvi školski izazovi. Za psihološki, socijalno-emocionalno, ponekad i grafomotorički nezrelo dete iskušenje je mnogo veće. Mehanizmi nezrelog deteta da se izbori sa neugodnom i frustrirajućom situacijom brzo će doći do izražaja. Prvo, dete nerado prihvata obaveze ili ne želi da ih prihvati uopšte. Kada ih

Najvažnije vaspitno okruženje svakog deteta, svakako je njegova osnovna i šira porodica. Tu se stiču temelji svega što suštinski čini jedno ljudsko biće. Dete prvo stiče bazični osećaj sigurnosti, pripadanja i poverenja ako su roditelji, u odgajanju, svoju ulogu ostvarili na pravi način. Ako se dete oseća sigurno i voljeno njegov susret sa okruženjem biće mu znatno olakšan. U svojoj porodici dete je naučilo osnove ponašanja, kada i kako se zadovoljavaju potrebe, želje i kako bi se trebalo ophoditi u društvu drugih ljudi i dece. Dete koje okruženju prilazi sa poverenjem da je svet dobro i sigurno mesto, prilaziće mu sa iskrenom radoznalošću i biće spremno da posmatra i uči. Odnos roditelja prema okruženju, takođe je važan. Ako roditelj ima dobar odnos sa okruženjem on je odličan model za sopstveno dete. Važno je da je pozitivan odnos i prema stvarima i pojavama ali i prema ljudima u okruženju. Ako su roditelji otvoreni i prijateljski nastrojeni velike su šanse da će takvo biti i dete. Nije realno da roditelj koji je pun strahova i predrasuda prenese na dete pozitivan stav prema okolini. Ponekad roditelji nisu svesni svog stava a začuđeni su detetovim bojažljivim ponašanjem, jer oni rečima ohrabruju dete da stupa u kontakte. Dete će uvek biti prijemčivije za ono što roditelji osećaju i emituju u svom ponašanju od onoga što roditelji govore, naročito ako su te dve stvari u suprotnosti. U skladu sa tim da su deca prijemčivija za ono što roditelji emituju u svom ponašanju njihov stav u odnosima sa drugom decom uglavnom će odražavati stav roditelja prema toj deci. U druženju sa drugom decom dete lepo pokazuje svoju ličnost. Ako je samosvesno i zrelo, to će u odnosima sa drugom decom biti očigledno. Isto tako biće očigledan nedostatak zrelosti i sigurnosti u sopstvene snage. Najveća iskušenja su sukobi sa drugom decom. U skladu sa sopstvenom ličnošću dete će posmatrati svoj položaj u sukobu sa drugim detetom. Pokazaće pomirljivost i sposobnost da napravi kompromis sa drugim ako je zrelo ali može i da bude povređujuće prema drugom detetu, ako to nije. U situaciji kada je dete povredilo drugo, oštetilo njegovu stvar ili mu se narugalo, ili bilo šta slično, važno je pristupiti ovom postupku na pravi način. Uloga roditelja može biti presudna da dete prevaziđe problem i nauči da bolje kontroliše situaciju sukoba sa drugima. Nekoliko je bitnih stvari koje roditelj mora da ima u vidu kada razgovara sa svojim detetom o onom (negativnom) što je uradilo. Koliko god da je neprijatno treba utvrditi šta je dete tačno uradilo Roditelj mora nastojati da u razgovoru pomogne detetu da sagleda i osvesti sopstveni postupak. To može biti neprijatno i za dete i za roditelja ali je neophodno to učiniti. Veoma je važno da dete sagleda svoj postupak što je realnije moguće. Kada dete sagleda svoj postupak roditelj treba da mu pomogne da osvesti svoja osećanja vezana za taj postupak, dete bi trebalo da se priseti kako se osećalo u tom trenutku i da to opiše.  Kada je dete svesno postupka i osećanja verovatno će se i u trenutku dok o tome govori osećati neprijatno. Tada je važno da roditelj pokaže empatiju i razumevanje, da pruži utehu i zajedno sa detetom proživi i izdrži neprijatnost. Kada je roditelj pokazao empatiju i razumevanje neprijatnost će se smanjiti, tada može da se razgovara o postupku. Roditelj treba da pokaže razumevanje za osećanja ali postupak mora da bude adekvatno kvalifikovan – povređivanje drugog nije u redu, to ne treba raditi, nijednu situaciju neće rešiti – može samo da je pogorša. To je trenutak kada treba razgovarati o tome kako se osećalo drugo dete, koje je „oštećeno“ u sukobu. Poželjno je detetu pomoći da se stavi u položaj drugog deteta i da proba da zamisli kako je bilo tom drugom detetu. Na tome se treba malo zadržati, sve dok ne bude jasno da dete može da vidi spornu situaciju i iz drugog ugla. Kada detetu bude jasno kako je ta situacija izgledala iz sopstvenog i iz tuđeg ugla, kada prihvati svoju emociju a može da zamisli i tuđu, treba razgovarati o tome kako je sve počelo, šta se prethodno dogodilo i šta je dovelo do sukoba. Veoma je važno da se dođe do potrebe koja je bila osujećena a koja je prethodila sukobu, to je uvek ključno. Dete je prethodno bilo nečim osujećeno – treba detetu pomoći da to osvesti. Najčešće su u pitanju bazične dečije potrebe – želja za prihvatanjem, za druženjem, za podrškom, za razumevanjem… Pre nego što je ušlo u sukob dete se osetilo uskraćenom za neku od važnih potreba, smatralo je da je drugo dete odbacujuće ili nešto slično i to je bio okidač, najčešće je tako.  Odrasli tada treba da shvate da li je postojala namera kod drugog deteta ili je drugo dete samo bilo nesmotreno. Na tome, međutim, ne treba insistirati. Neprijatne situacije dešavaće se i ubuduće samo detetu treba pomoći da se, ubuduće, u njima bolje snalazi. Treba detetu pomoći da bude svesno sopstvenih potreba i da zadovoljenje svojih potreba realizuje na konstruktivan i socijalno prihvatljiv način. Takođe, treba detetu predočiti da i drugi imaju svoje potrebe koje nastoje da zadovolje. E to je vrlo važno sa detetom proraditi. Što je dete svesnije sopstvenih potreba – to će biti svesnije i tuđih, lakše će ih prepoznavati. Isto tako, što je detetu jasnije kako potrebe mogu da se zadovolje i koji su to konstruktivni načini – biće mu mnogo jasnije kada drugi pokušava da zadovolji svoje potrebe na prihvatljiv način. Kada dete bude u stanju da to shvati i jasno poveže biće mu lakše da se orijentiše prema drugima u svojoj okolini. Osim što će dete biti sigurnije u sebe biće mu jasnije kako da se postavi prema drugima ali će lakše izbegavati one koji se ponašaju neprikladno. Kada se razgovor o nečemu što je „zgrešilo“ obavlja sa detetom na pravi način, kada se hrabro prorade neprijatna osećanja i postupci, to je vrlo važan put ka sticanju samopouzdanja kod deteta. Neprikladan postupak obavezno treba odvojiti od ličnosti deteta,

Pretpostavimo da je u pitanju neka veća greška, na primer, ukrao je čokoladnu bananicu u prodavnici I neko vam je to upravo javio. Razmislite kako biste reagovali I zaokružite jedan od ponuđenih odgovora: Poludim I urlam na dete pola sata Detaljno ispitujem dete kako se to dogodilo Pokušavam da otkrijem ko je na njega uticao I da li ga je nagovorio Pozivam dete mirnim glasom da razgovaramo I onda mu detaljno objašnjavam šta je pogrešilo Ništa od navedenog Sem odogovora pod 5 svaki od ponuđenih bi se mogao nazvati pogrešnim. Kada znate da je dete napravilo neku grešku, bez obzira koliko je velika, pripremite se na sledeće… Ako ste besni I niste sposobni da mirno razgovarate – nemojte to ni da činite u tom trenutku. Sačekajte da se smirite I tek kada ste spremni za razgovor onda ga započnite. Preporučujem duboko disanje ili kratku šetnju ali dok se ne smirite ni ne pokušavajte da obavite razgovor sa detetom. Kada se smirite dovoljno da razgovarate onda se spremite na razgovor u kome ćete – pre svega I uglavnom – da slušate. Ako je dete svesno da je pogrešilo sasvim je nepotrebno da u razgovoru to naglašavate, da mu “nabijate na nos”, da ponavljate sto puta… ništa od toga neće promeniti situaciju. Trebalo bi da dozvolite detetu da ispriča šta se I kako dogodilo bez prekidanja, upadica I komentara. Prosto, treba da čujete sve onako kako je to dete videlo I doživelo. Biće teško to izvesti ali je neophodno, verujte. Kada dete završi onda ga pitajte da vam pojasni ako nešto niste dobro razumeli ali bez zajedljivih komentara. VEOMA je važno da shvatite kako se vaše dete OSEĆALO, u toku te situacije, ubrzo nakon toga kada je shvatilo grešku I sada, dok razgovarate. To će vam pomoći da se na pravi način postavite prema toj situaciji. Verovatno ćete shvatiti šta je uticalo na to da vaše dete postupi na određeni način. Ne tražite krivca u nekom drugom. Možete da primite k znanju da je neko imao uticaj na vaše dete da napravi grešku ali to ne treba da bude važno u vašem razgovoru. Ako je vaše dete pogrešilo, bez obzira ko je na njega uticao, treba da samostalno snosi odgovornost za sopstveni postupak. Ako optužujete nekog drugog da je nagovarao vaše dete I tog drugog smatrate krivcem, nećete pomoći svom detetu. Sledećeg puta u razgovoru sa vama o nečemu što je pogrešilo vaše dete će pokušati da skine odgovornost sa sebe. Verovatno će ponovo navesti kako je na njega uticala neka osoba ili su krive okolnosti, neće preuzimati odgovornost na sebe. Ako dete ne preuzima odgovornost za svoje postupke mala je verovatnoća da će popraviti svoje ponašanje. Onaj kome su uvek krivi neki drugi ljudi I neke okolnosti za loše ponašanje, taj će ići iz greške u grešku, posmatrajući sve svoje postupke kao “sudbinu”. Sigurno ne biste želeli da se tako ponaša vaše dete. Kada čujete kako se dete osećalo I kakva je bila situacija, pokušajte da pomognete detetu da sagleda situaciju na drugačiji način. Pitajte dete da odgovori samo – šta je bilo možda bolje ili pametnije da uradi u situaciji u kojoj je pogrešilo. Pokažite detetu razumevanje I sopstvenu brigu. Neka mu nakon vašeg razgovora bude jasno da vama nije lako što je napravilo grešku ali da vam je veoma bitno da je nešto iz te situacije naučilo. Ohrabrite ga I učinite da veruje da može drugačije da se ponaša, mnogo trezvenije I zrelije, da ga vi podržavate da razmišlja o svojim postupcima I da svoje iskustvo koristi da poboljša svoje ponašanje.

Opšte je poznato da su ljudi socijalna bića. Dakle, život ljudi karakteriše povezanost sa drugim ljudima. Opstanak zavisi od zdravih i sigurnih odnosa sa drugima. Veze sa drugima ostvaruju se kroz međusobnu komunikaciju. Ta komunikacija može biti neverbalna i verbalna. Oblik i kvalitet komunikacije zavisi od osoba koje u komunikaciju ulaze. Nije svaka komunikacija ista. Neke su manje a neke više delotvorne. Kada govorimo o delotvornim oblicima komunikacije tu se najčešće misli na asertivnu komunikaciju. Šta je to asertivna komunikacija? Asertivna komunikacija može da se definiše kao komunikacija na jasan, samouveren i staložen način. Ona omogućava da se izraze osećanja, misli i potrebe ali tako da se poštuju i uvažavaju prava drugih. Ova komunikacija treba da obezbedi da se osećamo povezano sa samim sobom ali i sa drugima. Bazira se na iskrenosti i jasnoći sopstvenih potreba ali uz poštovanje sagovornika u komunikaciji. Često se misli da asertivno komunicirati znači biti grub i neuviđavan prema drugima, imati nabusit stav i tvrdoglavo se držati sopstvenog mišljenja. Zapravo, asertivnost znači nešto potpuno drugo. Asertivnost se sastoji od nekoliko osobina, može se reći veština, koje ljudi mogu usvojiti i praktikovati u okviru svog komunikacionog stila. Pre svega podrazumeva poznavanje samog sebe, sopstvenih osobina, navika, potreba, stavova… Osoba bi trebala da osvesti saznanja o sebi, sećanja o svom razvoju i svemu što je uticalo na formiranje njegove ličnosti. Zatim treba da osvesti i prepozna svoje trenutne doživljaje, sve ono što oseća i misli u datom trenutku. Dakle, samosvesnost je temelj asertivne komunikacije – pre nego što ih izrazi  drugima, osoba bi trebala biti svesna svojih doživljaja. Što ih je svesniji to će se samouverenije osećati i efikasnije će komunicirati. U okviru spoznavanja sebe i sopstvenog razvoja na sposobnost komunikacije u velikoj meri utiču naša iskustva iz prvih veza i prvih odnosa koja smo imali u životu.  U tim prvim odnosima stiču se saznanja koje emocije su “dozvoljene” a koje ne. Staratelji nekada svesno a nekada i nesvesno potkrepljuju jedne a nastoje da suzbiju druge emocije koje smatraju neprihvatljivim. Takođe, pojedine porodice neguju različite oblike vezanosti svojih članova. Porodice su nejednako spremne da prihvate izražavanje različitosti i individualnosti u svojim okvirima. U zavisnosti od toga da li je porodica podržavala ili ne, izražavanje individualnosti i diferencijacije (izdvajanja, različitosti) svojih članova  – kod njih će se razvijati  sposobnosti za prihvatanje sopstvene individualnosti i prava na sopstveni doživljaj, mišljenje i stav. Rani odnosi vezanosti pružaju obrasce za buduće veze. Sledeća važna karakteristika asertivnosti je da osoba ume i može da jasno izrazi ono što oseća i misli u trenutku komunikacije i da to što kaže bude razumljivo osobi kojoj se obraća. “istraživači su ustanovili da će, čak i više od koeficijenta inteligencije, emocionalna svest i sposobnost da se izborite sa osećanjima odrediti uspeh i sreću u svim područjima života, uključujući i porodične odnose” (Gotman i Dekler, 1992) Dakle, sposobnost da se podele emocije direktno utiče na jačanje svih vrsta odnosa. Uglavnom se smatra da postoji nekoliko osnovnih emocija, a to su sreća, tuga, iznenađenost, strah, gađenje i bes, a može s smatrati da i ljubav spada u njih. Emocije su, na neki način, pokretači našeg života i zahvaljujući njima usmerava se naša pažnja i delovanje. Osim samog emocionalnog doživljaja postoji i “razmišljanje o emocijama” koje je uglavnom formirano uticajima u ranom detinjstvu i iskustvima tokom života. Nekada može biti i važnije za postupanje od neposrednog emocionalnog doživljaja. To nas vodi ka sledećoj važnoj karakteristici asertivne komunikacije – upravljanju emocijama. Osoba koja je asertivna treba da poseduje i sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama u procesu komunikacije. To znači da može da sagleda sopstvene emocije, da ih smiri, obuzda i kanališe u trenutku. Emocije su važne jer nam pružaju bitne informacije o onome što se sa nama događa – da li su naše potrebe zadovoljene ili ugrožene, da li je neka situacija opasna i sl. Međutim, ne bi trebalo da u potpunosti kontrolišu naše postupanje. Važno je da uključimo razmišljanje koje će informacije postaviti u kontekst, pružiti im značenje i obezbediti da emociju iskoristimo kao vodilju ka određenom cilju u ponašanju. Cilj može biti da sami sebi obezbedimo zadovoljenje neke potrebe ali da isto to učinimo za nekog drugog. Na kraju, veoma je važno i da se drugoj osobi u komunikaciji ostavi “prostor za drugo gledište”, za različitost i neslaganje sa našim razmišljanjima i stavovima. Što bolje osoba poznaje sebe to će bolje  uspešnije komunicirati sa drugima. Prepoznavanje sopstvenih emocija je preduslov za empatiju, a prepoznavanje i uvažavanje sopstvenih misli i ideja otvara prostor da se uvaži i poštuje tuđi stav i mišljenje. Suština principa asertivnosti odnosno asertivne komunikacije je da osobe koje poseduju zdrave lične granice i uspešno prepoznaju i verbalizuju svoje potrebe, emocije, stavove i razmišljanja, koje su sigurne u sebe i nastupaju jasno i odlučno u komunikaciji zapravo su najspremnije da bolje brinu o drugima i ispunjavaju njihove potrebe. Da bi ste mogli da praktikujete asertivni stil u okviru svojih socijalnih odnosa važno je savladati nekoliko veština koje su temelj asertivnosti. Za početak – probajte da prepoznate i imenujete svoju emociju. Kada je prepoznate lakše ćete njome upravljati. Sledeći korak je da odvojite emociju od misli, razmišljanja. Emocije se osećaju telom (srcem) dok su razmišljanja plod aktivnosti nervnog sistema i podrazumevaju uključivanje više psihičkih funkcija. Na primer: ako kažete “osećam da pokušavaš da me prevariš”  iako upotrebljavate reč “osećam” ne znači da ste asertivni. Formula za (osnovnu) asertivnu komunikaciju bi izgledala: “Osećam se    ______________ (reč za osećanje npr. tužno, razočarano, povređeno… kada _________________ (opis određenog ponašanja npr. mi se grubo obraćaš ) zato što mislim ______________ (misao npr. da ne želiš da budemo prijatelji) – dakle, rečenica bi mogla da izgleda : “Osećam se tužno kada mi se grubo obraćaš jer mislim da ne želiš da budemo prijatelji.” Evo još nekih primera asertivne komunikacije: Ljutim se kada gledaš u telefon dok ti se obraćam zato što mislim da ti nije stalo do mene i do onoga što želim da ti kažem. Razočarana sam kada kažeš da si uradio domaći zadatak zato što mislim da pokušavaš da me