„Ne znam više zašto plače. Nije gladno, nije umorno i ništa ga ne boli.“
Ovo je rečenica koju roditelji često izgovaraju, posebno tokom prvih godina detetovog života. Kada ne mogu da prepoznaju uzrok, lako pomisle da dete plače bez razloga.
Ipak, odgovor je gotovo uvek isti: dete nikada ne plače bez razloga. Čak i kada izvor plača nije odmah očigledan, on je način na koji dete pokazuje da mu je nešto potrebno ili da proživljava neko neprijatno osećanje koje ne ume da izrazi drugačije.
Plač je prvi način na koji dete komunicira
Od samog rođenja, plač je detetov način da svetu saopšti da mu je nešto potrebno. Pre nego što se prvi put osmehne, pre nego što progovori, pre nego što nauči da pokaže ili objasni šta oseća, dete plačem traži pomoć odraslih.
U prvim mesecima života razlog za plač najčešće je vrlo konkretan – glad, umor, potreba za presvlačenjem, nelagodnost, bol ili potreba za bliskošću. Kako raste, dete postepeno razvija i druge načine komunikacije, ali plač još neko vreme ostaje jedan od najvažnijih načina da izrazi svoje potrebe i osećanja.
Kako roditelji mogu da pomognu detetu da se bolje izrazi?
Kako dete odrasta, tako uči da svoje potrebe izrazi rečima, gestovima, pogledom ili ponašanjem. U tome roditelji imaju presudnu ulogu.
Razgovor sa detetom, imenovanje emocija, strpljivo slušanje i podsticanje deteta da kaže kako se oseća pomažu mu da razvije zrelije načine komunikacije. Što dete lakše govori o svojim potrebama i osećanjima, manje će imati potrebu da ih izražava plačem.
Naravno, to ne znači da će plač potpuno nestati. On ostaje prirodan način izražavanja emocija, naročito u situacijama kada su osećanja prejaka ili kada dete još nema dovoljno razvijene veštine da ih drugačije iskaže.
Šta kada dete često plače?
Neka deca plaču češće od svojih vršnjaka ili se roditeljima čini da plačem pokušavaju da dobiju ono što žele. U takvim situacijama važno je da plač ne posmatramo kao manipulaciju, već da pokušamo da razumemo šta se iza njega krije.
Dete koje se često obraća plačem možda još nije razvilo druge načine da izrazi svoje potrebe. Ponekad mu je potrebna dodatna pažnja, osećaj sigurnosti ili pomoć da razume i iskaže ono što oseća.
U razgovoru sa roditeljima često čujem rečenicu: „Imam utisak da plače zbog svega.“ Kada zajedno sagledamo situacije u kojima se plač javlja, gotovo uvek se pokaže da iza njega postoji potreba koju dete još ne ume da izrazi drugačije. Zato je važno da nikada ne pokušamo samo da zaustavimo plač, već da razumemo šta nam dete njime poručuje.
Na primer, dete može zaplakati kada roditelj razgovara telefonom, posvećuje vreme mlađem detetu ili je okupiran drugim obavezama. U takvim trenucima ono često ne traži igračku ili neku novu želju, već potvrdu da je primećeno, saslušano i da roditelj ostaje emocionalno dostupan.
Ako roditelj ne može da toleriše da dete plače i daje mu ono što želi da bi prestalo, logično je da će dete za tim posezati onda kada nešto želi da dobije. Česte su scene u prodavnicama igračaka u kojima dete “zapomaže” a roditelj da bi “prekinuo dreku” kupuje detetu ono što želi. Roditelj je taj koji treba da osvesti sopstveno ponašanje i prekine obrazac ponašanja u kome dete plačem postiže neki cilj. Od ponašanja roditelja će zavisiti da li dete koristi plač kao “sredstvo za postizanje onog što želi”.
Da li dete plačem pokušava da privuče pažnju?
Ovo je jedno od pitanja koje roditelji često postavljaju.
Odgovor nije jednostavan, ali je važno razumeti da potreba za pažnjom nije isto što i manipulacija. Svakom detetu je potrebna pažnja roditelja, osećaj sigurnosti i bliskost. Kada još ne ume da kaže šta mu je potrebno, ono će to često pokazati upravo plačem.
Umesto da se pitamo kako da plač što pre prestane, korisnije je da pokušamo da razumemo zbog čega se javio. Tek kada prepoznamo potrebu koja stoji iza njega, možemo da pomognemo detetu da vremenom razvije drugačije načine da izrazi ono što oseća.
Kada je dete malo, potrebno mu je da ima dnevnu rutinu u kojoj na odgovarajući način zadovoljava svoje osnovne potrebe – da jede, spava, odmara i igra se u određeno vreme. Ako roditelji ne vode računa o tome dovoljno, dete može biti posebno razdražljivo i mnogo je veća šansa da će se rasplakati i unervoziti bez konkretnog povoda.
Kada je vreme da roditelji obrate posebnu pažnju?
Ako primetite da dete veoma često plače kako bi privuklo pažnju, izrazilo nezadovoljstvo ili dobilo ono što želi, vredi zastati i razmisliti zbog čega se to dešava.
Da li dete ima dovoljno prilika da kaže šta oseća? Da li se oseća saslušano i shvaćeno? Da li u porodici postoji dovoljno prostora za razgovor o emocijama?
Važno je da roditelji razumeju da dete takođe, oseća kako se oni sami osećaju, iako još uvek ne zna to rečima da iskaže. Dete često oseća da je roditelj umoran, neraspoložen, nekada i sam tužan i nezadovoljan. Kada je roditelj neraspoložen i distanciran, dete se “brine” pa nekada ne zna to da pokaže drugačije nego svojim suzama. Zbog toga roditelj uplakanom detetu treba da posveti pažnju i nežnost. Roditelj koji je svestan sopstvenih osećanja i koji uspeva da se sa njima izbori, biće dobar primer i vodič detetu kako da to i samo uradi.
Ukoliko imate utisak da vaše dete prečesto plače i to “za svaku sitnicu” a vama je teško da se sa tim izborite, razgovor sa stručnjakom može pomoći da bolje razumete potrebe svog deteta i pronađete načine da unapredite međusobnu komunikaciju.
Plač je poruka koju treba razumeti
Plač nije neprijatelj roditelja, dete koje često plače nije svesni “manipulator”. Plač deteta ne treba panično zaustavljati, naročito ne kada se javi na “javnom mestu”. Baš u takvim situacijama treba biti posebno strpljiv i oprezan. Zaboravite druge (i šta će da kažu) i posvetite se (barem na kratko) u potpunosti vašem detetu. Plač je poruka da detetu nešto treba, nekada zagrljaj, nekada uteha, nekada pomoć da razume sopstvene emocije.
Kada umesto da se usmerimo samo na to da plač prestane pokušamo da razumemo u kojih situacijama se javlja i šta nam dete njime poručuje, pomažemo mu da se oseća sigurno, prihvaćeno i voljeno. Upravo na takvom razumevanju gradi se odnos poverenja između roditelja i deteta, a dete postepeno razvija sigurnije i zrelije načine da izrazi svoje potrebe i osećanja.
