Asertivna Komunikacija

Opšte je poznato da su ljudi socijalna bića. Dakle, život ljudi karakteriše povezanost sa drugim ljudima. Opstanak zavisi od zdravih i sigurnih odnosa sa drugima. Veze sa drugima ostvaruju se kroz međusobnu komunikaciju. Ta komunikacija može biti neverbalna i verbalna. Oblik i kvalitet komunikacije zavisi od osoba koje u komunikaciju ulaze. Nije svaka komunikacija ista. Neke su manje a neke više delotvorne.

Kada govorimo o delotvornim oblicima komunikacije tu se najčešće misli na asertivnu komunikaciju. Šta je to asertivna komunikacija?

Asertivna komunikacija može da se definiše kao komunikacija na jasan, samouveren i staložen način. Ona omogućava da se izraze osećanja, misli i potrebe ali tako da se poštuju i uvažavaju prava drugih. Ova komunikacija treba da obezbedi da se osećamo povezano sa samim sobom ali i sa drugima. Bazira se na iskrenosti i jasnoći sopstvenih potreba ali uz poštovanje sagovornika u komunikaciji. Često se misli da asertivno komunicirati znači biti grub i neuviđavan prema drugima, imati nabusit stav i tvrdoglavo se držati sopstvenog mišljenja. Zapravo, asertivnost znači nešto potpuno drugo.

Asertivnost se sastoji od nekoliko osobina, može se reći veština, koje ljudi mogu usvojiti i praktikovati u okviru svog komunikacionog stila.

Pre svega podrazumeva poznavanje samog sebe, sopstvenih osobina, navika, potreba, stavova… Osoba bi trebala da osvesti saznanja o sebi, sećanja o svom razvoju i svemu što je uticalo na formiranje njegove ličnosti. Zatim treba da osvesti i prepozna svoje trenutne doživljaje, sve ono što oseća i misli u datom trenutku. Dakle, samosvesnost je temelj asertivne komunikacije – pre nego što ih izrazi  drugima, osoba bi trebala biti svesna svojih doživljaja. Što ih je svesniji to će se samouverenije osećati i efikasnije će komunicirati. U okviru spoznavanja sebe i sopstvenog razvoja na sposobnost komunikacije u velikoj meri utiču naša iskustva iz prvih veza i prvih odnosa koja smo imali u životu.  U tim prvim odnosima stiču se saznanja koje emocije su “dozvoljene” a koje ne. Staratelji nekada svesno a nekada i nesvesno potkrepljuju jedne a nastoje da suzbiju druge emocije koje smatraju neprihvatljivim. Takođe, pojedine porodice neguju različite oblike vezanosti svojih članova. Porodice su nejednako spremne da prihvate izražavanje različitosti i individualnosti u svojim okvirima. U zavisnosti od toga da li je porodica podržavala ili ne, izražavanje individualnosti i diferencijacije (izdvajanja, različitosti) svojih članova  – kod njih će se razvijati  sposobnosti za prihvatanje sopstvene individualnosti i prava na sopstveni doživljaj, mišljenje i stav. Rani odnosi vezanosti pružaju obrasce za buduće veze.

Sledeća važna karakteristika asertivnosti je da osoba ume i može da jasno izrazi ono što oseća i misli u trenutku komunikacije i da to što kaže bude razumljivo osobi kojoj se obraća. “istraživači su ustanovili da će, čak i više od koeficijenta inteligencije, emocionalna svest i sposobnost da se izborite sa osećanjima odrediti uspeh i sreću u svim područjima života, uključujući i porodične odnose” (Gotman i Dekler, 1992) Dakle, sposobnost da se podele emocije direktno utiče na jačanje svih vrsta odnosa. Uglavnom se smatra da postoji nekoliko osnovnih emocija, a to su sreća, tuga, iznenađenost, strah, gađenje i bes, a može s smatrati da i ljubav spada u njih. Emocije su, na neki način, pokretači našeg života i zahvaljujući njima usmerava se naša pažnja i delovanje. Osim samog emocionalnog doživljaja postoji i “razmišljanje o emocijama” koje je uglavnom formirano uticajima u ranom detinjstvu i iskustvima tokom života. Nekada može biti i važnije za postupanje od neposrednog emocionalnog doživljaja. To nas vodi ka sledećoj važnoj karakteristici asertivne komunikacije – upravljanju emocijama.

Osoba koja je asertivna treba da poseduje i sposobnost upravljanja sopstvenim emocijama u procesu komunikacije. To znači da može da sagleda sopstvene emocije, da ih smiri, obuzda i kanališe u trenutku. Emocije su važne jer nam pružaju bitne informacije o onome što se sa nama događa – da li su naše potrebe zadovoljene ili ugrožene, da li je neka situacija opasna i sl. Međutim, ne bi trebalo da u potpunosti kontrolišu naše postupanje. Važno je da uključimo razmišljanje koje će informacije postaviti u kontekst, pružiti im značenje i obezbediti da emociju iskoristimo kao vodilju ka određenom cilju u ponašanju. Cilj može biti da sami sebi obezbedimo zadovoljenje neke potrebe ali da isto to učinimo za nekog drugog.

Na kraju, veoma je važno i da se drugoj osobi u komunikaciji ostavi “prostor za drugo gledište”, za različitost i neslaganje sa našim razmišljanjima i stavovima. Što bolje osoba poznaje sebe to će bolje  uspešnije komunicirati sa drugima. Prepoznavanje sopstvenih emocija je preduslov za empatiju, a prepoznavanje i uvažavanje sopstvenih misli i ideja otvara prostor da se uvaži i poštuje tuđi stav i mišljenje.

Suština principa asertivnosti odnosno asertivne komunikacije je da osobe koje poseduju zdrave lične granice i uspešno prepoznaju i verbalizuju svoje potrebe, emocije, stavove i razmišljanja, koje su sigurne u sebe i nastupaju jasno i odlučno u komunikaciji zapravo su najspremnije da bolje brinu o drugima i ispunjavaju njihove potrebe.

Da bi ste mogli da praktikujete asertivni stil u okviru svojih socijalnih odnosa važno je savladati nekoliko veština koje su temelj asertivnosti.

Za početak – probajte da prepoznate i imenujete svoju emociju. Kada je prepoznate lakše ćete njome upravljati.

Sledeći korak je da odvojite emociju od misli, razmišljanja. Emocije se osećaju telom (srcem) dok su razmišljanja plod aktivnosti nervnog sistema i podrazumevaju uključivanje više psihičkih funkcija. Na primer: ako kažete “osećam da pokušavaš da me prevariš”  iako upotrebljavate reč “osećam” ne znači da ste asertivni. Formula za (osnovnu) asertivnu komunikaciju bi izgledala:

“Osećam se    ______________ (reč za osećanje npr. tužno, razočarano, povređeno…

kada _________________ (opis određenog ponašanja npr. mi se grubo obraćaš )

zato što mislim ______________ (misao npr. da ne želiš da budemo prijatelji)

– dakle, rečenica bi mogla da izgleda :

“Osećam se tužno kada mi se grubo obraćaš jer mislim da ne želiš da budemo prijatelji.”

Evo još nekih primera asertivne komunikacije:

• Ljutim se kada gledaš u telefon dok ti se obraćam zato što mislim da ti nije stalo do mene i do onoga što želim da ti kažem.
• Razočarana sam kada kažeš da si uradio domaći zadatak zato što mislim da pokušavaš da me prevariš. Proverila sam i ničeg nema u tvojoj svesci.

Kada koristite asertivni komunikacioni stil on bi, obavezno, morao da podrazumeva i odgovarajuću neverbalnu komunikaciju da bi vaš sagovornik bio siguran da zaista osećate i mislite ono što govorite, što je presudno za kvalitetan odnos.

Treba imati na umu da cilj asertivne komunikacije nije da dobijete sve što želite i zadovoljite sve svoje potrebe. Cilj je istinski brinuti i o sebi ali i o drugima. Ako želite da drugi uvaže vaše potrebe trebalo bi da se obratite rečenicama koje počinju sa:

• Mnogo bi mi značilo kada bi …….
• Bila bih ti veoma zahvalna kada bi……
• Bilo mi je divno kada si ……. Da li bi to ponovo za mene učinila?

Bez obzira na način kako izražavate svoju molbu i kakva vam je namera, ako druga osoba nije u stanju, ne želi ili ne može (iz opravdanih razloga) da ispuni vaš zahtev, morate to prihvatiti. Naravno, vi ćete takođe, odbiti molbu drugoga koju ne možete da ispunite (iz opravdanih razloga).

Bitna odrednica asertivnosti je i odluka da istrajavate u njoj bez obzira na okolnosti i posledice. Dakle, trebalo bi da se uvek ponašate na istom nivou i komunicirate na odgovarajući način, vaša asertivnost  i spremnost na asertivnu komunikaciju ne bi trebala da zavisi od drugih osoba i okolnosti.