Roditelj i dete

Najvažnije vaspitno okruženje svakog deteta, svakako je njegova osnovna i šira porodica. Tu se stiču temelji svega što suštinski čini jedno ljudsko biće. Dete prvo stiče bazični osećaj sigurnosti, pripadanja i poverenja ako su roditelji, u odgajanju, svoju ulogu ostvarili na pravi način. Ako se dete oseća sigurno i voljeno njegov susret sa okruženjem biće mu znatno olakšan. U svojoj porodici dete je naučilo osnove ponašanja, kada i kako se zadovoljavaju potrebe, želje i kako bi se trebalo ophoditi u društvu drugih ljudi i dece. Dete koje okruženju prilazi sa poverenjem da je svet dobro i sigurno mesto, prilaziće mu sa iskrenom radoznalošću i biće spremno da posmatra i uči. Odnos roditelja prema okruženju, takođe je važan. Ako roditelj ima dobar odnos sa okruženjem on je odličan model za sopstveno dete. Važno je da je pozitivan odnos i prema stvarima i pojavama ali i prema ljudima u okruženju. Ako su roditelji otvoreni i prijateljski nastrojeni velike su šanse da će takvo biti i dete. Nije realno da roditelj koji je pun strahova i predrasuda prenese na dete pozitivan stav prema okolini. Ponekad roditelji nisu svesni svog stava a začuđeni su detetovim bojažljivim ponašanjem, jer oni rečima ohrabruju dete da stupa u kontakte. Dete će uvek biti prijemčivije za ono što roditelji osećaju i emituju u svom ponašanju od onoga što roditelji govore, naročito ako su te dve stvari u suprotnosti.

U skladu sa tim da su deca prijemčivija za ono što roditelji emituju u svom ponašanju njihov stav u odnosima sa drugom decom uglavnom će odražavati stav roditelja prema toj deci. U druženju sa drugom decom dete lepo pokazuje svoju ličnost. Ako je samosvesno i zrelo, to će u odnosima sa drugom decom biti očigledno. Isto tako biće očigledan nedostatak zrelosti i sigurnosti u sopstvene snage.

Najveća iskušenja su sukobi sa drugom decom. U skladu sa sopstvenom ličnošću dete će posmatrati svoj položaj u sukobu sa drugim detetom. Pokazaće pomirljivost i sposobnost da napravi kompromis sa drugim ako je zrelo ali može i da bude povređujuće prema drugom detetu, ako to nije.

U situaciji kada je dete povredilo drugo, oštetilo njegovu stvar ili mu se narugalo, ili bilo šta slično, važno je pristupiti ovom postupku na pravi način. Uloga roditelja može biti presudna da dete prevaziđe problem i nauči da bolje kontroliše situaciju sukoba sa drugima.

Nekoliko je bitnih stvari koje roditelj mora da ima u vidu kada razgovara sa svojim detetom o onom (negativnom) što je uradilo.

1. Koliko god da je neprijatno treba utvrditi šta je dete tačno uradilo Roditelj mora nastojati da u razgovoru pomogne detetu da sagleda i osvesti sopstveni postupak. To može biti neprijatno i za dete i za roditelja ali je neophodno to učiniti. Veoma je važno da dete sagleda svoj postupak što je realnije moguće.

2. Kada dete sagleda svoj postupak roditelj treba da mu pomogne da osvesti svoja osećanja vezana za taj postupak, dete bi trebalo da se priseti kako se osećalo u tom trenutku i da to opiše.
3.  Kada je dete svesno postupka i osećanja verovatno će se i u trenutku dok o tome govori osećati neprijatno. Tada je važno da roditelj pokaže empatiju i razumevanje, da pruži utehu i zajedno sa detetom proživi i izdrži neprijatnost.
4. Kada je roditelj pokazao empatiju i razumevanje neprijatnost će se smanjiti, tada može da se razgovara o postupku. Roditelj treba da pokaže razumevanje za osećanja ali postupak mora da bude adekvatno kvalifikovan – povređivanje drugog nije u redu, to ne treba raditi, nijednu situaciju neće rešiti – može samo da je pogorša.
5. To je trenutak kada treba razgovarati o tome kako se osećalo drugo dete, koje je „oštećeno“ u sukobu. Poželjno je detetu pomoći da se stavi u položaj drugog deteta i da proba da zamisli kako je bilo tom drugom detetu. Na tome se treba malo zadržati, sve dok ne bude jasno da dete može da vidi spornu situaciju i iz drugog ugla.
6. Kada detetu bude jasno kako je ta situacija izgledala iz sopstvenog i iz tuđeg ugla, kada prihvati svoju emociju a može da zamisli i tuđu, treba razgovarati o tome kako je sve počelo, šta se prethodno dogodilo i šta je dovelo do sukoba.
7. Veoma je važno da se dođe do potrebe koja je bila osujećena a koja je prethodila sukobu, to je uvek ključno. Dete je prethodno bilo nečim osujećeno – treba detetu pomoći da to osvesti. Najčešće su u pitanju bazične dečije potrebe – želja za prihvatanjem, za druženjem, za podrškom, za razumevanjem… Pre nego što je ušlo u sukob dete se osetilo uskraćenom za neku od važnih potreba, smatralo je da je drugo dete odbacujuće ili nešto slično i to je bio okidač, najčešće je tako.
8.  Odrasli tada treba da shvate da li je postojala namera kod drugog deteta ili je drugo dete samo bilo nesmotreno. Na tome, međutim, ne treba insistirati. Neprijatne situacije dešavaće se i ubuduće samo detetu treba pomoći da se, ubuduće, u njima bolje snalazi. Treba detetu pomoći da bude svesno sopstvenih potreba i da zadovoljenje svojih potreba realizuje na konstruktivan i socijalno prihvatljiv način. Takođe, treba detetu predočiti da i drugi imaju svoje potrebe koje nastoje da zadovolje. E to je vrlo važno sa detetom proraditi. Što je dete svesnije sopstvenih potreba – to će biti svesnije i tuđih, lakše će ih prepoznavati. Isto tako, što je detetu jasnije kako potrebe mogu da se zadovolje i koji su to konstruktivni načini – biće mu mnogo jasnije kada drugi pokušava da zadovolji svoje potrebe na prihvatljiv način. Kada dete bude u stanju da to shvati i jasno poveže biće mu lakše da se orijentiše prema drugima u svojoj okolini. Osim što će dete biti sigurnije u sebe biće mu jasnije kako da se postavi prema drugima ali će lakše izbegavati one koji se ponašaju neprikladno.
9. Kada se razgovor o nečemu što je „zgrešilo“ obavlja sa detetom na pravi način, kada se hrabro prorade neprijatna osećanja i postupci, to je vrlo važan put ka sticanju samopouzdanja kod deteta. Neprikladan postupak obavezno treba odvojiti od ličnosti deteta, pokazati detetu ljubav i prihvatanje ali postupak nazvati pravim imenom i objasniti detetu da je neprihvatljiv i neprikladan a može dovesti do daljih komplikacija i problema u odnosima sa drugima.
10. Na kraju detetu treba ponuditi alternativno ponašanje. Najbolje je zamoliti dete da zamisli koje ponašanje je moglo biti mnogo prihvatljivije, koje bi omogućilo da se sukob izbegne ili bi dovelo do razrešenja odnosa sa drugim. Važno je ohrabriti dete da ono već zna kako treba da se ponaša, da to samo treba da pokaže. Treba mu pokazati da u njega odrasli ima poverenja i veruje u njega pa će i dete samo tako misliti o sebi. Čak i ako ponovo napravi grešku, treba uvek isto postupati, biti uporan i staložen, pokazati veru i strpljenje, to je jedino što, na duge staze, pomaže detetu da menja ponašanje.

Ono što ne treba raditi NIKADA: ogovarati drugo dete, tražiti mu mane, insistirati na tome da je ono loše ili, što je još gore, pominjati njegove „grozne“ roditelje, možda pominjati njihovu socijalnu situaciju i slično. Drugo dete je briga drugih roditelja, na njegove postupke se ne može i ne treba uticati jer su predmet vaspitanja nekih drugih ljudi. To uvek treba imati na umu. Roditelj treba biti fokusiran na sopstveno dete i njegovo ponašanje. Ako se postupak drugog deteta kritikuje i osuđuje dete će steći utisak da ono može da se ponaša „loše“ prema drugom detetu jer je ono „loše“ i zaslužuje takvo ponašanje. Dakle, dete će steći alibi za sopstvene loše postupke a to je ono što treba izbegavati po svaku cenu.

U razgovoru sa sopstvenim detetom roditelj treba da bude strpljiv ali i hrabar. Treba da empatije sa detetom, da ga razume i pokaže ljubav iako je dete, očigledno, uradilo nešto loše. U tome je umetnost roditeljstva. Dete ne treba osuđivati, treba pokazati upravo suprotno. Tako će dete sagledati svoj postupak realno, shvatiće da loš postupak ne čini njega lošom osobom. Ako veruje u sebe, smatra da je vredno pažnje i ljubavi, nastojaće da se ponaša u skladu sa tim ali će se i manje plašiti sopstvenih grešaka. A to je upravo put ka sazrevanju.